Воћке поседују природну отпорност према мразу, али она може бити ослабљена, како целе биљке, а најчешће појединих делова стабла. Нарочито се то дешава услед појаве недовољних количина органских резерви услед изнурености воћака родом, неблаговременог завршетка вегетације или услед неповољних услова и наглог наступања хладноће после релативно топлијег времена.
Повреде на воћкама могу бити различите, долази до делимичног или потпуног цепања и сушења. Промене настале овом појавом се распознају по тамнијој боји ткива услед активности оксидационих ензима. Са спољне стране на деблу, гранама и корену могу се приметити некротичне пеге, пукотине и измрзлине коре. Јавља се сушење гранчица или читавих воћака.
Најмању отпорност, ткива воћака на мразеве, испољава приземни део дебла јер је изложен највећим колебањима температуре, што неповољно делује на каљење, а и мање је обезбеђен хранљивим резервама, које касније и пристижу, нарочито при познијем завршетку вегетације. Због великих температурних разлика долази и до значајнијег пуцања коре на деблима, највише у приземним и средишним регијама. Остали део дебла је осетно отпорнији. Осетљивост дебла и грана воћака према мразу појачава се и механичким повредама. Зато су ране појединих делова воћке веома неповољне, а некада и опасне по њихов опстанак.
На деблу и гранама мразеви изазивају некротичне пеге или зоне, сушење коре и пуцање ткива. Уколико при том камбијум остане здрав, регенерисаће се и кора и дрво. У супротном, повређена места се осуше. Такође, поједине стране дебла нису једнако изложене опасности. Највише страда југозападна страна, јер су са те стране зими знатно јача колебања температуре. Услед јачег загревања са те стране настаје раније буђење вегетације, а самим тим и смањење отпорности према ниским температурама. Оштећења дебла мразевима зависе у врло великој мери од висине ( што су виша – дужа, све је већа опасност од ниских температура и све више страдају од ових и обрнуто.
Три чиниоца могу битно умањити отпорност грана и гранчица тиме што изазивају слабо здрвењавање: дужа вегетација, засењеност и недовољне количине органских резерви у ткиву. Због тога се услед ниских температура могу осушити врхови летораста или гранчица у унутрашњости крошње, а некада и једни и други. Врхови летораста обично измрзну када год нису добро сазрели, здрвењени, док гранчице у унутрашњости крошње – када су јаче засењене, са мање хранљивих резерви и са неповољним условима каљења. пупољака на гранчицама. Лисни пупољци, за разлику од цветних, осим код брескве где некада пре страдају него цветни, су врло отпорни према мразу.
Милена Зафировић, дипл. инж.