У Драговац нас је довело неколико изузетних вести из области књижевности. Наиме, роман књижевника и овдашњег учитеља а „Светиљке“ предложен од издавача „Алме“ ушао је у избор за НИН-ову награду 2025. као и награду „Београдски победник 2025.“ Посебно светло на наш сусрет даје награда „Златни храст“ коју је Ђурић добио у конкуренцији 174 песника из Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и дијаспоре за збирку песама „Између“. Награда обухавата објављивање рукописа, статуу ,,Златни храст“ и златну плакету.
До Ђурићевог дома стижемо без проблема јер је у самом центру Драговца недалеко од куће чувеног хармоникаша Драге Кеца и зграде Дома културе. Срећемо се и упознајемо у прелепом цветном врту а под вењаком у хладовини какву само ово зеленило може да понуди окрепљујемо се слатком од вишања, хладном водом и кафом. Посебно нас окрепљују речи домаћина и његов понос на номинацију за НИН-ову награду.
-То је за мене највећи успех у досадашњем књижевном раду. Довољно је што се моје име и дело нашло на поменутом драгоценом списку а до јануара 2026.године има времена као и довољно инспирације за роман „Од(а) бетона“ који лагано настаје, вели Александар не запостављајући значај номинације за „Београдског победника“ и добијеног „Златног храста“.
Лагано креће и Ђурићева животна прича коју пажљиво бележимо.
Спорт окосница дружења
Александар је рођен 1985. године у Пожаревцу од мајке Зорице и оца Милољуба као једино дете у породици Ђурић из села Драговца у коме је одрастао.
-Детињство сам проводио са другарима углавном уз спорт. Било је ту малог фудбала и баскета а наша срећа била је невероватна када је 2002. године изграђен стадион малих спортова. Наравно, било је ту и других активности, одлазака у Пожаревац, али је спорт била и остала окосница дружења на селу.
ОД БАЈКЕ У КЊИЗИ ДО СОПСТВЕНЕ СТВАРАЛАЧКЕ БАЈКЕ
-За шести рођендан добио сам књигу „Биберче“ са текстом и илустрацијама а како сам знао само десетак слова која сам могао да повезујем у речи читао сам оно што сам могао. Остало сам на основу слика и дечије интуиције једноставно домаштавао. И верујте: успевало ми је! У моје руке је ускоро стигло и пар књига са украјинским, белоруским и руским бајкама које су следиле пут „Биберчета“. Временом сам пожелео да и сам напишем нешто слично, али нисам маштао да постанем писац већ – пилот, сећа се Александар који тада уписује основну школу „Вук Караџић“.
-Прва четири разреда похађао сам у Драговцу код учитељице Ангелине Милутиновић захвалан на темељима писмености које ми је свесрдно даривала. До осмог наставу сам пратио у Пожаревцу и упркос свакодневном путовању био члан литерарне и рецитаторске секције. Но, као литерарац сам се боље сналазио јер смо писали приче и песме на животне теме прилагођавајући их нашем узрасту. Овај сегмент школовања отворио је нова и немерљива врата у мом животу: сусрео сам се са „Дневником Ане Франк“. Снага тог штива заувек ме је повукла у свет књижевности а ја и сам почео да пишем сопствену дневник.
Нове и квалитетније књижевне видике Александар Ђурић добија као ученик Пожаревачке гимназије.
-Био сам члан гимназијског фанзина „Кунст“, упознао класике светске књижевности и на подстицај професора књижевности Славице Јовановић и Радета Станојевића као и социологије Маринка Манића све више писао поезију. Они су били подстрек за учешће на бројним литерарним конкурсима за ученике средњих школа што ми је касније значило у обликовању сопствене стилистике, вели Ђурић који потом своје радове почиње да објављује у „Браничеву“, „Корацима“, „Шрафу“, „Пољима“…
По завршетку Пожаревачке гимназије Александар Ђурић је уписао Одсек Професор разредне наставе / учитељ на факултету Универзитета у Крагујевцу и дипломирао као студент генерације са средњом оценом 9,09. У сопственој жељи усавршавања средњом оценом 9,50 завршио је постдипломске студије. Као професор разредне наставе, нашки речено учитељ, предавао је у већем броју школа широм браничевског округа и потом примљен у стални радни однос у школу ,,Вук Караџић“ у Пожаревцу. Овде у комбинованом одељењу у Драговцу ради и данас не запостављајући сопствени књижевни опус који је претворио у сопствену стваралачку бајку.
Хаику на брисачу аутомобила
-У време студија седео сам на клупи у дворишту Факултета и на комаду папира писао хаику поезију. Задовољан написаним изашао сам на улицу и папир са стиховима закачио на брисач првог непрописно паркираног аутомобила. Веровао сам да ће се власник аутомобила обрадовати што га чека поезија а не казна за паркирање и да ће бар прочитати мој рад пре него га баци. Испоставило се да тај аутомобил нико није померао јер је био у квару. После пар дана посматрам мој хаику на брисачу аутомобила по који нико не долази. Ветар је већ претио да уништи стихове када је из оближњег ресторана изашао локални кафеџија и на моје изненађење узео папир. Сутрадан је дошао на портирницу Факултета тражећи професора Николу Цветковића који је предавао Општу књижевност да му покаже оно што је нашао и што га је одушевило верујући да ће то и професора занимати. И занимало га је! Професор Цветковић је брзо дошао до аутора тог хаикуа и ако се нисмо познавали позвао ме да будем члан Студентског књижевног клуба. Прихватио сам позив и од професора Цветковића пуно научио. Пре свега о људима, испричао нам је Александар.
НАГРАДЕ КАО ПОДСТРЕК
Прва књига коју је Александар Ђурић објавио била је збирка кратких прича „У шине“. Дело које је имало два издања бави се проблемима младих људи у савременом свету. Међу корице као аутор сврстао је и збирке песама „Вера“ и „Пси од ветра“. Наравно, ту је и поменути роман „Светиљке“.
– Лајтмотив мојих прозних и поетских остварења уз љубав су актуелне друштвене теме у земљи и свету са посебним акцентом на проблеме младих људи. Индиректан утицај на мене имали су аутори попут Достојевског, Чехова, Пруста и Киша у прози, Шчеслава Милоша, Милоша Црњанског и Џима Морисона у поезији као и Брехта, Јонеска, Србљановићеве и Милене Марковић у сфери драме, објашњава Ђурић.
Активан је равно две деценије на књижевним конкурсима а његове приче и песме заступљене су у великом броју зборника и часописа како у земљи тако и региону. Као вишеструко награђивани аутор у области поезије издваја Другу награду за ангажовану поезију (Смедеревска Паланка, 2018.), Трећу награда за љубавну поезију (Ивањица, 2020.), Прву награду за поезију на задату тему „Златни триптихон“ (Мркоњић град, 2023. и 2025.), Прву награда за поезију просветних радника (Будва-Подгорица, 2024.) и Прву награду за регионално песништво и збирку поезије „Златни храст“ (Београд, 2025.).
-Моја љубав према књигама је огромна и прати ме читав живот док су ми прочитана дела појединих беома помогла да развијем конвергентно и дивергентно мишљење и пребродим много тога у животу. Инспирацију црпим индиректно од аутора које читам а директно из свакодневних животних ситуација. Тематика коју стварам мења се од дела до дела: историјски догађаји, али и изневерене љубави и пријатељства као и тежак живот људи на друштвеној маргини по узору на филмове и прозу Жике Павловића и Црног таласа уопште, прича Александар.
-Због обавеза на послу углавном пишем викендом а читам сваког дана јер без читања нема ни писања. По мом мишљењу, да би се написала једна књига треба претходно прочитати сто књига. Потребно је много енергије за бављење књижевношћу нарочито компаративном, којом се ја интензивно бавим, али верујем да успевам у књижевном креирању.
На путу књижевног стварања, безрезервну подршку Ђурићу пружа мајка Зорица, пријатељица Магдалена и још неколико људи из блиског окружења а ту је и изненађење у које се лично уверавамо разгледајући његов радни простор. Уз мноштво књига зидове красе занимљиви ликовни радови.
-Уз писање бавим се и сликарством. Прецизније то су цртежи тушем и графитном оловком и они су често интегрални део мојих књига. До сада сам имао десетак самосталних изложби цртежа и неколико групних излагања на које сам веома поносан, објашњава наш саговорник у чијем рачунару се тренутно припрема роман „Од(а) бетона“.
-Реч је о полудокументаристичком штиву које илуструје животе у Румунији за време владавине Николаја Чаушескуа, открива нам Александар Ђурић и за крај сусрета истиче стих чувене песникиње Марине Цветајеве који је прихватио за животни мото:
-„Два су ми непријатеља на овом свету: глад гладних и ситост ситих“.
Д.В.