Припремајући се за разговор са Aлeксaндром Нeрић међу биографским подацима и оценама ликовних критичара пажњу нам je привукла констатација да је у питању динaмична стваратељка у успону, прeпoзнaтљивa пo eмoтивним и духoвним сликaмa кoje спajajу клaсичнe тeхникe и сaврeмeнe сeнзибилитeтe.
Склоност ка сликарству исказала је још у детињству, док озбиљан однос ка овој области уметничког изражавања почиње да креира по формирању сопствене породице.
– Прве бојице добила сам од стрица Владана, који ме је као малену научио основама, док сам се за цртање посебно заинтересовала и истакла у основној школи.
– Похађала сам школу „Вељко Дугошевић“ када моји радови бивају бирани за изложбе и такмичења. Ову склоност открила је учитељица Јоргованка Петковић, док сам подршку имала и као ученица старијих разреда. Иако сам и ван школских активности слободно време користила за цртање, чини се да ме је похађање средње школе мало удаљио од ове пасије. Уписала сам Политехничку јер сам у себи носила жељу да се бавим пројектовањем раскрсница. Било је ту техничког цртања, техничког писма и ја сам, без лажне скромности, била међу бољим ученицима којиме су ишли цртање рапитографима, пројектовање раскрсница, пресеци мотора. Но, у овој области потез слободном руком био је ограничем лењирима, шестарима и шаблонима. Упис на факултет и опредељење за економију готово да ме је одвојио од сликарства, испричала нам је Александра која ипак у својим свескама и блоковима повремено прави скице, по неки цртеж, бележи идеје.
Клацкалица Пожаревац-Драговац
Александра је рођена у Пожаревцу и одрастала у породици Јасмине и Драгана Нерића. Са млађом сестром Маријом дане детињства проводила је у игри са другарима у дворишту зграде где су живели у Улици Моше Пијаде, недалеко од КПЗ-а за жене.
– Моје детињство било је испуњено у правом смислу речи. Уз комшијску децу играла сам се на Чачалици, стадиону Железничара и паркићу код Аутобуске станице. Ипак, читава лета проводила сам у Драговцу, код деке и баке, са мамине стране: Живадинке и Александра Стојановића. Како је деда био поштар у Пожаревцу, често је суботом, након посла, сестру и мене водио у село, тако могу да кажем да је тај период за мене и сестру био својеврсна забавна клцкалица изеђу Пожаревца и Драговца, прича Ана Нерић.
Са очеве стране, Анина породица потиче из Петровца на Млави, а ти гени обилују талентом. Наиме, сјајни ликовњаци били су деда Данило, тата Драган и стриц Владан.
БЕЧ КАО МЕСТО БУЂЕЊА ТАЛЕНТА
Једну од животних прекретница чини јој познанство и присност Алекса Савића, Пожареванина који од детињства живи у Аустрији. Потоња емотивна веза резултира браком, а наша саговорница чини нови корак и родну средину мења за супругов дом у Бечу.
Доба прилагођавања, учење језика и посао ван струке чинили су њен свакодневни животни миље који се поново мења породичним пресељењем у мали град Доње Аустрије, Bruck an der Leitha.
Породица Нерић-Савић добија новог члана, малог Петра, док се породиљска пауза наставља одсуством са посла због короне. Али…
– Љубав према сликарству у мени никада није нестала већ је била потиснута околностима. Када сам завршавала курс за рад у вртићу, имала сам обавезу да цртам. Након извесног времена пронашла сам сам цртеже из тог доба као и неке старе скице. Тада је нешто почело да се буди. Верујте да сам отишла у прву продавницу, купила најјефтинији акрил, четкице, платно… Први рад био је залазак сунца, инспирисан сценом из филма „Бележница“.
– Како нисам похађала школе цртања, ни курсеве, била сам свесна свог лутања у том свету. Оно се кретало од акрила и микс медија до уљаних боја, о којима нисам знала готово ништа. Бројни радови из тог времена остајали су недовршени, јер ширина знања није одговарала мом таленту, жељи за стварање рутине и трасирање пута да осмишљено пренесем на платно. То је нестало тек када сам насликала првог Феникса.
– Но, нисам била задовољна, јер ми се чинило да своје емоције нисам успевала да пренесем ликовној публици. Као самоука, обратила сам се наставнику социологије из средње Војку Алексићу, који се деценијама бави сликарством. Постаје мој учитељ и ментор, а контакт смо остваривали видео позивима. Паралелно сам куповала књиге из ове области, читала, истраживала и учила, сећа се Александра Ана Нерић.
Како нам се поверила, били су то тренуци када је желела да представи ону стару Ану која се враћа у свет коме је давно тежила, а радовима оживи сећања на посебно драгу особу.
– Као девојчица, изгубила сам део света којем сам тежила. Био је то дан када нас је заувек напустио деветнаестогодишњи стриц Владан, човек који ме не научио да цртам, посебно детаљ како се цртају крила. Кичице и платна под мојом руком сада су почела да добијају нову димензију којима су преовладавали Феникс, птица која се реинкарнира из пепела, и Пегаз, коњ који лети. Крила су у мојој машти исијавала тако да сам ове делове слика украшавала златним листићима, а радови лепршави и пуни светла долазили пред ликовну публику.
Анино уметничко ангажовање и тежња ка максимуму у овој сфери доприносе да током 2022. године, под њеном руком, настане неких педесетак радова. Посвећеност сликарству, за годину дана, овај број дупло увећава, док у време нашег разговора њен опус бележи више од 300 слика насталих у техникама уља и акрила.
Теме су поп арт, портрети историјских и личности јавног живота, нешто класике, апстракција и емоција а готово у сваком од радова ауторка вешто уклапа Феникса. Стваралачку паралелно прати и излагачка активност. Александра добија прилику да се самостално представи у локалној галерији Bruck an der Leitha, града у коме живи, док убрзо стиже позив из Беча такође за самосталну изложбу.
– Беч ми отвара врата и ја се представљам са 40 радова. Изложбом доминирају акрилни Феникс и Пегаз са златним крилима, а тај догађај ми омогућава познанство са бројним познаваоцима ликовне уметности. Убрзо стиже позив из Италије и заједничку изложбу у Венецији, о чему сам дуго размишљала. То је ипак велики залогај за мене, али сам у последњем тренутку прихватила изазов да се мој Феникс нађе међу изложеним радовима више од педесет уметника из целог света, рекла нам је Александра која убрзо излаже и у галерији Bellini, у Фиренци, где се представља Пегазом и Јеленом.
Феникс је представљен и у Милану, што Ани даје подстрек за даљи рад, нова дела и непрекидно самостално усавршавање.
Име Ане Нерић налази се на уметничкој платформи активних стваралаца и излагача artfacts.net .
Познавање језика, пре свега
Светлост и лепоте Беча, Александри је првих месеци прекривала сенка стрепње која се огледала у непознавању немачког писма и језика. Због тога је једном приликом ушла у погрешан аутобус који ју је одвезао преко Дунава, у непознат део града. Како каже, била је престрављена.
– Страшно је када дођете у неку средину, слушате људе који причају око вас, а ви не разумете ништа. У мом труду да што брже савладам језик учествовали су подједнако потреба, жеља и инат. Тај период за мене је деловао као да поново учим да ходам. Од нуле. Највећу подршку имала сам од Алекса. Почетни немачки језик научила сам након шест месеци, солидно, тако да сам могла да се споразумевам. Док је данас, деценију касније, моје знање језика на веома високом нивоу, сазнајемо од Александре Нерић.
ИЗ ЕВРОПЕ У АМЕРИКУ
Након узбудљивих излагачких дешавања, Александра добија позив из Америке, од директора Vision art Media у Њујорку, Мајкла Лема. Човека који је у овом далеком граду проглашен кустосом деценије.
– Била сам узбуђена, али и страшно неповерљива, јер сам о Мајклу читала само у уметничким часописима и стручним порталима. Реч је о особи која је заиста велико име у свету ликовне уметности. Када сам добро проверила и уверила се да је заиста у питању Мајкл, прихватила сам позив и проследила дигиталну верзију Пегаза и Феникса.
– На велико изненађење, прошла сам селекцију и нашла се међу 100 уметника са целе планете за вуртуелно представљање. Добила сам сертификат Vision art Media, а моја два рада бивају представљенa на билборду на Тајмс Скверу, испричала нам је Ана објашњавајући да добијени сертификат значи да она као уметник и званично има сопстевни сликарски израз који се огледа управо у златним крилима.
На крилима сопствене маште и стваралашта, Александра Нерић убрзо учествује на још једном значајном уметничком конкурсу Vision art Media. У Њујорк шаље рад под називом Пад Икаруса, који жири сврстава међу победничке на светском такмичењу Global art Winner. Саставни део награде било је витруелно излагање ове слике у гиганстком формату, на Тајмс скверу, у срцу Њујорка.
На крају разговора, Александра Нерић, са поносом, истиче да је члан УЛИС „Милена Павловић Барили“ из родног Пожаревца, у коме проводи сваки одмор, а о сопственом раду каже:
– Мој атеље је тамо где сам ја. Било да сам у возу, на одмору, код сестре… Наравно, централни је у кући, а план је да у наредном периоду уредним озбиљан атеље са свим сегментима и адекватним осветљењем. Тренутно је на штафелају платно са ликом лава и он је у фази настајања, а у углу, на зиду, окачена је моја прва палета, као успомена на сопствено уздизање из пепела. Попут Фенкса.
Влада Винкић
Део фотографија за објаву уступљен је из личне архиве Александре Нерић
