2019-10-06T09:51:41+00:00 06. октобра 2019, 9:51|

Александру Лукићу повеља за животно дело

Овогодишња повеља „Карађорђе“ за животно дело,  додељена је истакнутом пожаревачком песнику Александру Лукићу, романсијеру, књижевном критичару и уреднику часописа „Браничево“. Наиме, жири песничког фестивала „Шумадијске метафоре“ у Младеновцу у саставу Дејан Богојевић, председник и чланови Зоран М. Мандић и Душан Стојковић, једногласно је донео овакву одлуку а у образложењу се између осталог истиче да је  Лукићева поезија од самих почетака била самосвојна и стваралачки супротстављена песничким пројектима који су се заснивали на слеђењу утабаних трагова, да су критички тонови, лирски бунт и пркос остали су заштитни знак и каснијег његовог песништва које је прави амалгам лирског, епског и драмског, и да је  цена коју је платио незаслужено гурање у сенку.

Жири је истакао да ће књига Лукићевих изабраних песама, која ће  као деветнаестом добитнику повеље бити штампана наредне године, читалачкој публици  бити презентована на начин који и приличи носиоцу оваквог признања.

Александар Лукић

АКВАРЕЛ

Цепање ледене плоче брадвом –

пршти прозирна сила леда: мост

окован преко реке, у стању јадном

омеђено време – божићни пост:

 

рибица заробљена у коцки леда.

Под невидљивим стубовима гост

заточен. Акварел природа бледа –

тањир пихтија: живот, смрт, опрост,

 

прошли, будући извор бистре воде.

Опасан избор: брадва овако оштра?

Зраци сунца кроз облак што воде

неопеван јад, а не пита шта кошта

 

отапање туге. Одвајање леда од леда.

Онако већ: дијаманти за шаку, штошта

ледене срче: нечије срце часно пуно једа.

Александар Лукић је рођен 1957. године у Мишљеновцу. Објавио је књиге: „У вагону Розанова“ за коју је добио „Бранкову награду“, „Оснивач подземне престонице“, “Страшни суд“ (награда “Залога”), „Европа“, „Вампировићи“, „Брод лудака“ (награда „Срба Митић“, „Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа“, „У долини зидова“, „Јаспис“, „Не спомињи ђавола“ (награда „Драинац“),“ Савремени ушкопљеници“, „Кукавичлук“, „Псовка“, потом драму „Весела мумија“. Са Беном Младеновићем превео је на српски Влашке басме. Објавио је и романе Maestro per Pjetro (награда „Дрво живота“) и „Између митарења чудовишта и уметности будућности“. Оснивач је и уредник Алманаха за живу традицију, књижевност и алхемију. Лукић је први добитник највише књижевне награде Едиције Заветине – Амблем тајног писма света, за књигу „Јаспис“ и тим поводом објављени су му Сабрани радови. Живи и ради у Пожаревцу.

В.Винкић