Сликарка Ана Којић често је у Љубичеву где у прелепом окружењу налази инспирацију међу племенитим животињама. У блок од кога се не раздваја прави скице које потом у тишини дома претвара у уметничка дела.
Ана је чланица пожаревачког Удружења ликовних стваралаца „Милена Павловић Барили“ и део његовог Уметничког савета као и Удружења „Спектар“ Костолац са чијим члановима редовно учествује на изложбама и ликовним колонијама.
СВЕТ ПОСМАТРАН КРОЗ БОЈЕ
– Цртање је почело да ме привлачи у раном детињству и по причи најближих, често сам сатима проводила уз бојице и папир дајући да ме машта води својим путем. Првобитно су настајале уобичајне недефинисане теме и фигуре које су временом почеле да добијају озбиљнији значај. Радови су одисали окружењем у коме сам одрастала а склоност ка цртежу као изражавању појединих емоција наставила сам и као ученица основне школе „Херој Роса Трифуновић“ у Александровцу. Подршку сам добила од наставника Ерола Ђурића који је мојој мами, такође просветном раднику, скренуо пажњу на таленат и предложио даље школовање у тој области. Његове сугестије имале су ефекат на родитеље посебно на тату који се бавио фотографијом, али и сам имао велику слоност ка цртању и ликовној уметности, сећа се Ана која по завршетку основне уписује Средњу уметничку школу у Краљеву где јој је цртање предавала истакнута уметница Јелена Шалинић.
Захваљујући околностима наша саговорница наредне године прелази у Уметничку школу „Ђорђе Крстић“ у Нишу.
– Свет сам посматрала кроз боје и простор који ме окружује. Тада сам учествовала на ликовном конкурсу и освојила награду за графику. Признање ми је дало елан да се боље усредсредим на поједине сегменте ликовне уметности којима претходно нисам придавала довољан значај и тако употпуним стечено знање и таленат. Након средње школе уписујем одсек сликарства у класи професорке Босиљке Зиројевић Лечић на Академији уметности у Новом Саду. Првобитна област интересовања били су фигура и простор што се касније преточило у апстрактно сликарство. Факултет доноси нова искуства, познанства и то време памтим као један леп период у мом животу са пуно рада и дружења.
Ана Којић је рођена 6.маја 1990. године у породилишту пожаревачке болнице. Одрасла је у Александровцу крај Жабара у породици мајке Славице и оца Драгослава уз старију сестру Марију и млађег брата Марка.
-Детињство су ми обележиле безбрижне игре са вршњацима, дружења у свом и туђим двориштима, јурњаве по сокацима, пољанама и воћњацима, али и помоћ родитељима у кућним пословима од којих нисам зазирала.
Током студија Ана Којић стиче прилику да учествује на изложбама, пројектима и волонтерским активностима које су укључивале и инклузивни рад.
-Тада сам добила сам прилику да са колегиницом водим радионицу цртања и сликања у Радном центру Шкoле зa oснoвнo и срeдњe oбрaзoвaњe „Милан Петровић“ у Новом Саду, jeдинствeној институциjи која инoвaтивним прoгрaмима и aктивнoстима усмерава и вaспитaвa особе сa смeтњама у рaзвojу. Ово ангажовање било је од непроцењивог значаја у сегменту комуникације и преношења знања полазницима у циљу њиховог oспoсoбљавања и oснaживања зa укључивaњe у oкружeњe,прича саговорница.
Као студент учествује на колонијама које су значајно помогле да обогати сосптвени ликовни језик истовремено упознајући уметнике из земље и иностранства са којима размењује искуства.
-По завршеним основним настављам студије такође у класи професорке Зиројевић Лечић и стичем звање мастер ликовни уметник. Имала сам неколико самосталних као и мастер изложбу „Експресија унутрашњег бића“. Пожаревачка публика имала је прилику да ме упозна 2013. током самосталне изложбе у Галерији савремене уметности где почиње моја прича са градом под Чачалицом у чијој близини сам одрастала. Након неколико месеци упознајем Пожаревљане и стичем пријатеље, а како није било посла у струци први налазим у приватној фирми кроз сменски рад. На радном месту срела сам и зближила се са садашњим партнером Урошем тако да поменти период не могу назвати лошим почетком, уз осмех говори Ана Којић.
Портрети за прву генерацију
-Када сам извела своју прву генерацију осмака, одлучила сам да их изненадим израдивши им портрете које сам им поклонила на матурској вечери. То је изазвало опште одушевљење сузе радоснице са обе стране и на тај гест сам јако поносна. Желела сам да деца памте и да оставим траг на тај период живота и лепо сећање на основну школу, испричала нам је Ана.
КОД ЂАКА МЕ МОТИВИШУ ИСКРЕНОСТ И СЛОБОДА
Ана убрзо добија посао у школи „Божидар Димитријевић Козица“ Брадарац где упознаје уметника, сјајног човека и педагога Радета Првуловића који ју је је увео у свет наставника ликовне културе. Следи запослење у школи „Дуде Јовић“ Жабари где стиче искуство у раду са ђацима а велику помоћ има од мајке и сестра која је следила мамин пут и постала учитељица.
-Поред плана и програма које носи ликовна култура, трудим се да ђаке учим традиционалним вредностима, поштовању и заједништву а они узвраћају радом и трудом. Код ђака ме највише мотивишу искреност и слобода ликовног изражавања коју им преносим. Трудим се да децу подстичем на рад посебно ону која имају склоност ка уметности, вели наша саговорница која је од прошле године преузела и део часова у школи „Свети владика Николај“ у Брадарцу.
Када је о уметничким импресијама, стваралаштву и инспирацији реч, Ана Којић наглашава:
-Предмет мог истраживања је сопствено промишљање, самопосматрање и самоосвешћивање, однос спољашњости ка унутрашњем свету. Инспирацију налазим у класичој музици, окружењу, путовањима, људима, пејзажима, шетњи… Технике које користим су разноврсне: од уља на платну, акрила, колажа и туша све до акварела који истражујем последњих година. Уз лична истраживања у ликовним областима често радим по наруџбини: најчешће портрете и најлепши осећај је када су људи задовољни мојим радом. Сликарство и таленат ми помажу да се опробам у областима попут осликавања зидова, стакла, изради накита, декорацијама и ручним радовима.
Обзиром да нема атеље Ана је у стану направила кутак у коме ствара док је недавно осликала и своју терасу и на тај начин оплеменила простор око себе.
– Подршка су ми супруг Урош, породица и сестричине које ми пружају највећу радост. Сматрам да је љубав према професији и ближњима оно што ме одржава и даје снагу да поред свих изазова које носи свакодневица наставим да се бавим уметношћу. У пракси и није изводљиво, али се држим реченице да је дан без повучене линије изгубљен дан, закључује Ана Којић.
Д.В.