Од свих певача народне музике Александар Аца Стефановић је био један од ретких интерпретатора из Србије коме се искрено дивио Сафет Исовић и са којим је гајио вишегодишње пријатељство. У време када је песма „Где си пошла са цветом у коси?” била најтиражнија плоча и највећи хит у бившој Југославији, Сафет му је искрено честитао на успеху. У то време су бројни тиражни часописи крајем године објављивали листе најпопуларнијих певача, забавне и народне музике, глумаца и других успешних људи из разних области јавног живота, крајем шесдесетих и седамдесетих година прошлог века, у тада најчитанијем недељнику „Радио ТВ ревији“, на крају 1969. године, на првом месту листе најпопуларнијих интерпретатора народне музике нашао се Александар Стефановић, а одмах иза њега Сафет Исовић. Kада смо својевремено овај број Радио ТВ ревије показали Александру Стефановић, само се насмејао и скромно изјавио:
– Не знам ко је и како састављао те листе популарности, али то није било реално. Можда Сафет Исовић те године није имао тако велики хит, али како ја да буде испред Сафета?
Kолико је Сафет уважавао Александра Стефановића памте њихови савременици, који су са њима путовали на вишемесечне турнеје и запамтили да је тражио да пева пре Аце, што свакако организатори нису дозвољавали, јер је Сафет, као највећа звезда, морао да пева последњи на концертима.
Kада су две године раније на путујућем фестивалу народне музике „Јесен ‘67” победили Александар Стефановић и Лазар Јовановић, Сафет Исовић је први честитао и то поштовање и пријатељство међу њима никада ништа није могло да помути. О томе смо разговарали ових дана са Ацином супругом Стојанком Стефановић:
-Сафет је био толико велики певач да не постоји било ко од љубитеља народне музике, а да није волео његове песме. Мој Аца га је много волео, толико да му је било непријатно када су их поредили. Још више му је било непријатно када је неко после оног несрећног рата о Сафету лоше говорио. Ми не знамо шта се стварно тамо догађало, јер су до нас стизале разне непроверене информације, али знам да су били велики пријатељи и да их је љубав према песми вечно повезивала. То је наш живот и по томе ће нас људи памтити, каже Стојанка.
ОТKРИЋЕ ВИТОМИРА ЖИВОТИЋА+
Александар Стефановић рођен је 8. јула 1933. године, у сиромашној породици, у живописном Kусићу код Великог Градишта. Одрастао је са мајком Ружицом и сестром Надеждом, јер је отац Јован од његове осме године био у ропству у Немачкој. Помагао је мајци у свим пословима које је захтевало једно сеоско домаћинство. Маштао је да свира на неком инструменту. Највише је волео хармонику, али пошто су били веома сиромашни, није могао да је има. Радио је и помагао у разним пословима, а када је уз помоћ пријатеља купио прву хармонику, његовој срећи није било краја. Ту није био крај мукама, јер није било новца за учитеља инструмента, па је почео да вежба сам.
Kада је самоуким вежбањем достигао ниво знања да може да свира на свадбама и другим весељима, његов несвакидашњи таленат у свирању и певању је препознао тада познати гитариста Рана из Усија, који га је препоручио Витомиру Животићу, тада најпознатијем хармоникашу и композитору. Одушевљен, пре свега његовим певачким умећем, Витомир Животић га је одмах прикључио свом оркестру.
У то време у моди су били дуети Браћа Бајић, Боса Овука и Раде Богичевић, дует Милошевић – Алексић, Радуловић – Јовановић и многи други. Прву плочу је снимио са дуетским песмама са непознатим Светиславом Стевићем, а песма „Лепо ли је Смедерево” је била веома запажена. Не часећи часа, Витомир Животић компонује за Ацу Стефановића песме које је снимао са разним извођачима. Неколико плоча је снимио са изванредном певачицом Јеленом Леном Балаш, а више од осталих слушале су се песме „Да си моја све би лепше било”, „Зар се мора драга?”, „Неверан си мени био” и опет песма о Смедереву, „Зарудела Смедеревска јесен”.
ДОЧЕKАО СВОЈИХ ПЕТ МИНУТА
После дуетских песама са Леном Балаш, Аца је снимио неколико плоча са изванредном певачицом Сидом Марковић, коју је композитор Витомир Животић обожавао, али највише успеха је имао са песмама које је отпевао у дуету са Лазаром Јовановићем.
Популарност Аце Стефановића је сваким даном расла и Витомир Животић је проценио да Аца заслужује соло издање. За самосталну сингл плочу компоновао му је песме „Остави ме драга” и „Да си у мом загрљају”. Песме су биле слушане, али остварени тираж није испунио очекивања, јер су дуетска издања још увек била у моди. Наставио је и даље да снима плоче са дуетским песмама са Љубишом Kрстићем и Марком Јовичићем, а онда је снимио плочу која му је променила живот и каријеру. Поред великог хита „Где си пошла са цветом у коси?”, на овом синглу су снимљене и песме „Што ме мајко питаш стално?”, „Да л’ ће брзо недеља да дође?” и „Песма Србији”. Ово музичко издање је продато у више од 300.000 примерака и Александа Стефановић је постао југословенска звезда народне музике.
-Организатори великих југословенских турнеја народне музике су због велике популарности песме „Где си пошла са цветом у коси?” од мене захтевали да наступам последњи на концертима. То ми је било неприхватљиво. Где ћу ја певати после Сафета Исовића? Kада сам то пред свима рекао организатору, неки новинари су чули и забележили и касније сам у разговору за Радио Тв ревију исто поновио, присећао се велике популарности скромни Александар Стефановић.
После је све било много лакше. Све што је снимио публика је прихватала без резерве. Следећа плоча са песмама „Прва љубав заборава нема” и „Детелина, росна зеленица“ је остварила златан тираж, као и наредна „Ја сам момче са села“ и „Побегла је за мене Мирјана“. Сваку наредну објављену плочу публика је куповала по инерцији, јер су једноставно обожавали Ацин глас и интерпретацију.
Почетком 1968. године „Југотон“ је објавио јубиларну десету плочу Александра Стефановића под називом „Ти си моја срећа“. Ова песма са којом је у дуету са Лазаром Јовановићем победио на путујућем Фестивалу народне музике „Јесен ’67“ постала је велики хит, али са овог сингла све четири песме су постигле невиђену популарност. Песме „Откако си туђа жена“, „Хоћу да живим“ и „Што не свираш стари циго?“ су песме које су запоселе слушаност на радио станицама, а самим тим Александар Стефановић постигао невиђену популарност. Наравно, точак среће је покренула ванвременска песма „Где си пошла са цветом у коси?“, која је освојила Југославију.
Тада су биле популарне музичке турнеје по Европи и Америци, на којима се у екипи најпопуларнијих певача као што су Лепа Лукић, Силвана Арменулић, Сафет Исовић и други, често налазио и Аца Стефановић. Иако су успесима и сарадњом са „Југотоном“ били задовољни, Витомир Животић је проценио да Александар Стефановић може много више. Сматрао је да је дошло до засићења и да „Југотон“ све више пажње поклања музичким издањима забавне музике.
Испоставиће се веома брзо да је то био прави потез у правом тренутку. Прво музичко издање у новој дискографској кући се посрећило и песма са ове плоче „Неста пара, неста пријатеља“ постаје велики хит. Плоча је имала изванредну продају, а захваљујући онима који су желели да чују ову песму, честитке и жеље на радио станицама трајале су сатима. Био је то велики повратак Александра Стефановића после саобраћајне несреће, који му је повратио самопоуздање и који је обрадовао праве љубитеље народне музике.
Са његовом популарношћу растао је и углед његовог кума и композитора Витомира Животића, који је увек веровао искрено веровао у њега и нашао му се у најтежим тренуцима у животу.
СВЕ ЗВЕЗДЕ У „ТВРЂАВИ“
Аца је наставио да наступа са оркестром Витомира Животића, али због изузетног осећаја за бизнис није одолео новом изазову. Закупио је ресторан „Тврђава“ у Смедереву, који постаје стециште естрадне елите. У „Тврђаву“ су радо долазили Сафет Исовић, Силвана Арменулић, Лепа Лукић, Нада Мамула, Беба Селимовић, Миодраг Петровић Чкаља, Мија Алексић, Ратко Сарић и други знаменити певачи и глумци тога времена.
Бављење угоститељством није ометало естрадну делатност и Александар Стефановић је наставио да снима плоче крцате хитовима. Већ наредне 1970. године снимио је плочу са четири песме, од којих су хитови постале „Снежана“, „Само један дан“ и „Сваке ноћи у кафани пијем“. Тада су увелико почела снимања сингл плоча са по четири песме, што је највише обрадовало љубитеље народне музике, јер су за исти новац на плочи уместо две, сада добијали по четири музичке нумере. И наредне 1971. године све четири песме су биле хитови: „Све драга, све, ал’ растанак не“, „Ти си била живот мој“, „Где си сада, где си мила“ и „Не пиши ми да се вратим“.
У продукцији грамофонских плоча РТБ су били презадовољни оствареним тиражима и професионалним односом Александра Стефановића према професији. Поред бројних наступа на весељима са оркестром Витомира Животића, концерата и турнеја, Аца је снимао плочу за плочом пуних десет година, колико је трајао уговор са овом дискографском кућом. Ређали су се хитови златног певача ПГП РТБ. Песме „Весна“, „Где ти сине, године пролазе?“, „Kумче моје“, „Оставићу пиће и луде кафане“, „За мене си отписана“ и све друге песме које је снимио у том периоду оставиле су велики траг у историји народне музике.
KАО НА ПОЧЕТKУ
После две деценије сарадње са Витомиром Животићем, ново музичко издање је снимио са оркестром Рајка Маринковића Буџе, што је у великој мери било велико искушење, али испоставило се да је то био добар потез и право музичко освежење.
Песме са ове плоче „За мене си отписана“, која је постала хит одмах после објављивања и нешто касније песма коју је отпевао са легендарном Зорицом Грбом „Лепа жено, не знам ти ни име“, која се веома често и дан данас може чути на радио таласима.
Поред великог успеха са овом плочом, као да је дошло до засићења и замора материјала. После две и по деценије напорног рада и великих успеха и хитова, остварене каријере каквом је мали број певача могао да се похвали, бављења угоститељством и менаџерским пословима Александар Стефановић је решио да „стане на лопту“ у време када је постао понос и икона новокомпоноване народне музике. Због професионалног односа према послу и колегама био је веома омиљен у естрадном свету. Аца је пре свега био добар човек, помагао је увек и свакоме, јер је најбоље знао шта значи сиромаштво. Одржао је безброј хуманитарних концерата, свакога је испоштовао и одрадио вишегодишње уговоре са дискографским кућама „Југотон“ и ПГП РТБ и као да је дошло до премора и засићења.
Ноћни живот у кафанама, путовања и вишемесечне турнеје све више су му биле напор, а све мање задовољство. Још није зацелио рану од саобраћајне несреће, када се нико није нашао да му помогне. Дуго је размишљао и одлучио да естради каже збогом.
Али како кажу, није како је речено него како је суђено. Без обзира што је одлучио да више не пева, када му је почетком 1979. године сарадњу понудио један од најцењенијих и најомиљенијих хармоникаша, композитора и аранжера тога доба Томица Миљић, није могао да одбије, јер је Томицу толико поштовао, а дуго је прижељкивао и чекао да се коцкице посложе како би снимио неку песму са њим. Плочу под називом „Волео сам, ал’ овако нисам“ поново објављује у дискографској кући „Југотон“, и ова песма постаје један од највећих хитова народне музике у тој години. Својим топлим препозатљивим гласом поново је очарао љубитеље народне музике, који су се обрадовали што Александар Стефановић и даље снима хитове. Једино је он знао да се круг коначно затворио и да је ова плоча „лабудова песма“ његове вишедеценијске успешне каријере.
Своју енергију и велики углед који је деценијама стицао искористио је да својој супрузи Стојанки Стефановић помогне да гради каријеру. Певао је повремено са њом на многим весељима, али се дискографски више није оглашавао.
Преминуо је 29. децембра 2015. године. Иза себе је оставио кћер Лепшу из првог брака, сина Сашу из другог и супругу Стојанку Стефановић, познату певачицу са којом је провео 36 година у љубави и разумевању. Љубитељима народне музике је оставио безброј хитова који су право благо народне музике.
ПРИЈАТЕЉ РУБРИКЕ
