2019-09-15T08:33:34+02:00 15. септембра, 2019. 08:33 |

АНДРИЈА СТЕРЂЕВИЋ: До титуле витеза вежбом и упорношћу

Овогодишњи победник најатрактивније дисциплине Љубичевских коњичких игара одрастао је у спортској породици, а предњачили су фудбал и одбојка. Отац Бранислав био је сјајан фудбалер, доајен овог спорта у Пожаревцу који је „повукао“ синове Александра и Андрију да од малих ногу осете дражи надметања, док су скупа имали велику подршку мајке Зорице.

– Брат и ја смо стасавали на простору између зграда у улици Кнез Милошев венац, где смо са другарима играли мали фудбал, јурке, возили бицикл… Током читавог школовања активно смо се бавили спортом, ја конкретно одбојком и то је трајало до тренутка када ме је ујак Војин Мирковић, иначе вишебојац, довео на пожаревачки хиподром. Тада сам „прогутао коњску длаку“ и спортско опредељење усмерио у овом правцу, прича Андрија.

ЕМОТИВНА ВЕЗА СА СУРЧИНОМ

Један од првих сурета са коњима

Андрија данас живи на релацији Београд – Пожаревац и живо се сећа првог учешћа у вишебоју са само 17 година. Иако је тада испао још у квалификацијама, наредне бива четврти у финалу. Од 2005. године уз Александа Миленковића тренира едјуранс и у овој исцрпљујућој дисциплини више пута постиже шампионске резултате, како на нивоу Србије тако и Европе.

– Упознавши коње у душу, осетио сам потребу да им се посветим у још већој мери. Тако 2009. године, по учешћу на вишебоју питам пријатеља Ђорђа Петровића, вероватно најбољег џокеја у Србији, да ли постоји шанса да дођем до Егреле „Сурчин“ у којој  је радио. Одговор је стигао у тренутку када сам на ендјуранс јахању у том тренутку представљао Србију на Купу Балкана, након чека сам отишао у Сурчин и тамо се запослио.

Андрија за Ергелу „Сурчин“ постаје не само пословно, већ и емотивно везан, јер је тада упознао будућу супругу Мају, са којом данас има шестогодишњу кћер Лару. Срели су се на београдском хиподрому где је Андија доводио грла на такмичења, а Маја похађала школу јањања, тако да је актуелном витезу Љубичевских коњичких игара коњарство одредило живот.

Разговор усмеравамо на период рада у „Сурчину“. Каже да је после „Дунђерских“, то једна од најлепших и најбољих приватних егрела у овом делу  Европе, чија су грла остваривала фантастичне резултате.

-Занимљиво је да се сличан објекат  не може видети у овом делу Европе, јер је у питању специфичан стил како са позиције архитектонског решења, тако обима коња и начина рада. „Сурчин“ се простире на неких 100 хектара земље и поседује преко 90 грла и ја сам ту стекао немерљиво искуство радећи са галоперима као тренер и радни јахач у тренингу.  Занимљиво је да посао креће ујутро у пет и заврши се у два поподне, али када нешто радиш није тешко. Иначе, са коњима се ради целе године и на отвореном. Но, у „Сурчину“ постоји затворени мањеж и ту смо радили када су екстремно ниске температуре.

Драгана Ивошевић, кћер Бранка Ивошевића, човека који је један од идејних твораца и оснивача Љубичевских коњичких игара, поклонила је, док смо радили интервју са овогодишњим витезом, значку и привезак Љубичевских игара из 1968. године, рад академског сликара Небоше Митрића. Био је ово занимљив сусрет у коме је Драгана евоцирала успомене на дане када су у кући у којој данас живи смишљани поједини сегменти Игара, али и често боравио бард глумишта Миливоје Живановић, први војвода ЉКИ.  

ПОЖАРЕВЉАНИ ВОЛЕ ВИШЕБОЈ

Због овог посла Андрија је имао вишегодишње паузе у учешћу на вишебоју, али је после шест година рада постао управник ергеле „Сурчин“ са изузетним практичним искуством.

– На пожаревачки хиподром поново долазим 2011. године када као вишебојац  освајам треће место, а озбиљно настављам тек 2017. године. Тада побеђујем у квафиликацијама, али мојом грешком, испадам у полуфиналу.

Андрија је минулог лета пожелео да види нешто ново, озбиљније и одлучио да посети значајне европске ергеле. Тако је, током ове године, шест месеци провео у Италији, у Пизи, највећем тренинг центру у Европи са око 1400 коња после чега првог дана августа долази у Пожаревац на припреме за вишебој.

– Свакодневни тренинзи, врућине, напор… али ни једном од нас то није пало тешко. Свако од вишебојаца дао је максимум, трудио се…  О нашој упорности и жељи да прикажмо што више на терену говори и податак да смо, стицајем околности, у полуфиналу последње две диспиплине гађање копљем и сеча сабљом  радили у мраку, са два рефлектора. Чујемо публику, али скоро ништа не видимо. Радимо све на осећај. Но, мене је одушевила публика која је остала до последњег такмичара, а у рукама имали упаљаче и мобилне телефоне који су светлели. Тако нешто смо моје колеге, вишбојци и ја први пут доживели!

Победнички плашт, сабља и пехар у Андријиним рукама

– Тако смо дочекали и финале у коме побеђујем на грлу Шанејна, кобили мог пријатеља Небојше Вујатовића из Лазаревца. Стицај околности је хтео да за нијансу будем бољи од  великог другара Марка Миленковића.  Марко је момак који је самном одрастао уз коњички спорт, заједно смо учили јахање, заједно учествовали у даљинском јахању, а ушао је у историју са три везане титуле. Прошле године ја сам био други, а ове смо заменили редослед и то је наша победа. Нема љутње, витештво је у питању, вели Андрија.

– Без Коњичког друштва „Кнез Михаило“ у Пожаревцу  и подршке које је мени и свим мојим колегама пружило, мислим да Љубичевске коњичке игре, посебно вишебој, не би имале такву драж. Друштво је основа нашег бављења коњима у Пожаревцу и посебно истичем ангажовање и залагање директора Алексадра Миленковића, који са својим сарадницима улаже максимум, што је, у односу на нека минула времена – неупоредиво.

Влада Винкић