Андријанa Матић: Она шије део традиције

Када се у миљеу фолклораца од Великог Градишта све до Хомоља помене име Андријане Матић тачно се зна да је у питању особа која кројачким тајнама доприноси очувању традиције како влашког тако и српског живља. Под њеним и прстима најближих сарадника годинама настају народне ношње, а уз велики број чланова културно уметничких друштава поседују их породице од Швајцарске, преко Аустрије, Немачке, Енглеске Аустралије до Флориде. Како сазнајемо, најмању ношњу сашила је за дете старо тек десетак дана.

– Народна ношња је посебно благо. Народ ју је чувао и није се носила стално, већ у посебним приликама. У стара времена породица је знала да прода краву или теле не би ли купила народну ношњу. Наравно, није било продавница и робних кућа, већ је шнајдер све радио по мери. По ношњи се уочавало и материјално стање: богатије фамилије могле су да приуште скупљу и квалитетнију, скромније – скромнију, објашњава наша саговорница наглашавајући да се традиција ношњи данас осим у фолклору налази и кроз свадбе, крштења и слична весеља.

Ипак, занати попут овог замиру и у експанзији друштвених мрежа Андријана се са правом боји да ли ће у догледно време бити мајстора који ће се бавити израдом народних ношњи.

Детињство на Стакленом брду

Андријана је рођена у петрочавком породилишту а одрастала и данас живи у оближњем селу Лесковац у породици мајке Волице и оца Лалка Матића.  Детињство на селу провела је у игри са три године старијом сестром Бојаном.

-Таква детињства више не могу да се врате. Летње дане проводиле смо у друштву вршњака и у правом смислу речи нисмо силазиле са грања разноврсног воћа. Најтоплији дани били су резервисани за Млаву која је тада била чиста и дубља, рај за све нас децу из Лесковца. Синоним за зиму било је Стаклено брдо. Стрма и дуга залеђена падина буквално је сама себи дала ово име низ које смо се сви клинци спуштали. Углавном на џаковима јер је, бога ми, овде било опасно користити санке, вели Андријана која живи са родитељима који су носиоци Пољопривредног газдинства Матић.

Сестра Бојана живи у иностранству са супругом Кристијаном и синовима Борисом и Николом.

БИЦИКЛОМ НА НАСТАВУ

Прва четири разреда похађала је у истуреном одељењу школе „Бата Булић“ а до осмог путовала је у матичну у Петровцу. У сећању јој је остало како је са вршњацима из Лесковца на наставу долазила бициклом.

-У то време била сам опчињена сестром Бојаном пратећи како је радила задатке из домаћинства на којима је учила да шије, везе, плете… Но, баш када сам пошла у пети разред предмет је укинут и уведена информатика, која ме није занимала. По основној школи одлучила сам се за занат, јер су у нашем крају најбоље зарађивале занатлије. Занат никада не може да пропадне, ма који био и не каже се џабе да је златан. Са друге стране, може се радити и уз било који други посао као допунска делатност, прича Андријана која одлучује да постане кројачица, како јој на стеченој дипломи и пише.

На поменуту одлуку нико није утицао већ је наша саговорница сама „пресекла“ из три разлога. Први: да јој је бака Кристина била шнајдерка. Други: опчињеност сестриним ангажовањем на часовима домаћинства. Трећи: увидела је да су се тада шивењем у селу и околним местима бавиле углавном старе жене.

-Чињеницом да док научим све тајне заната многе од њих више неће хватати иглу и конац у руке, схватила сам да не могу да им будем конкуренција. Специјализовала сам се за такозвану тешку конфекцију: одлазим  у Пожаревац и подучавам се раду на хаљинама и венчаницама у салону Владанке Целић. Након три године усавршавања уз подршку породице током 2005. у Петровцу на Млави отворила сам сопствену модну радњу „Мадам“. Прву деценију радила сам хаљине, одела и венчанице а слободно време проводила као фолклорац у лесковачком и стамничком културно уметничком друштву. То постаје преломан тренутак у мом професионалном раду, јер смо играли углавном у старим ношњама од којих су многе биле похабане, неке труле, поједини делови распадали а неки недостајали… Није било случајно, јер се играло у ношњама које су у породици чуване и по невероватних сто година! Тако сам ја као кројачица најпре почела да поправљам делове и паралелно покушавала да сама урадим једно по једно: хаљину, потом кецељу са везом, ресе, чарапе. Наравно, све сам израђивала уз савете старијих жена које су знале тајну овог дела кројачког заната који у себи крије на хиљаде ситница које су се преносиле са колена на колено, вели Андријана која након добре основе решава да сама скроји народну ношњу.

ПО НОШЊИ СЕ ЗНАЛО ОДАКЛЕ СИ

Изазов у који се упустила није био мали јер свако село има своје специфичности.

-То је занимљиво. Наиме, по детаљима на ношњи некада се тачно знало одакле су власници. Тако је на великим народним окупљанима лако могло да се препозна ко је из Стамнице, Старчева, Лесковца, Дубочке…По ношњи.

У кући Матића која је основ истоименог Пољопривредног газдинства у Лесковцу, чувају се оригинални одевни предмети које Андријана користи као мустру за рад. Реч је о ношњама и уметничким предметима наслеђеним од баке Кристине. Ношње настају под кровом Андријанине куће и најближи сарадник јој је мајка Волица задужена за ручни вез.  За израду комплетне народне ношње неопходно је недељу дана а све зависи од тога да ли купац жели машински или ручни рад за који треба мало више времена.

-Због тога сам формирала екипицу коју чине занатлије са којима доста брже и лакше настане ношња. Ту су жене за тканице, чарапе, вез, сувенире као и опанчар а наш заједнички рад је допринео да формирамо удружење које је добило име „Предхомоље“. Као тим наступамо на сајмовима, манифестацијама, фолклорним скуповима презентујући на најбољи начин традиционалне влашке и српске ношње, стара јела, сувенире, обичаје, сазнајемо од саговорнице која наглашава велики број признања Удружењу „Предхомоље“ за труд и ангажовање како у округу тако и на београдском Етно сајму.

Како изгледа народна ношња

-Делови женске влашке ношње су хаљина односно кошуља и бела подсукња од конопљеног платна, кецеља, позади ресе, тканице, беле или црне вунене чарапе и преко се облачио зобун начињен од чоје. Зобун је украшен иницијалима, симболима сунца, месеца, љубави… и то је најзахтевнији део за рад јер се ти украси раде веома ситним коцкицама. Мараме су биле беле, жуте или зелене. Мушку чине кошуља, панталоне или како се у народу каже гаће, вунене чарапе, тканице и два кожна предмета: шубара и гуњ, каже Андријана која ова два детаља ради уз помоћ машине за шивење коже.

-Од српских ношњи радим Шумадију јер се она најчешће користи. Женску чини кошуља са везом, прслук извезен срмом, плисирана црвена, наранџаста или црна сукња и преко ње различитим мотивима извезена кецеља. Ја мотиве радим машински а мама Волица искључиво ручно. Када је о мушкој реч, ту је кошуља са благим везом на рукавима, прслук, тканице, чојане бриџ панталоне зелене или браон боје горе широке а од колена уске и ручно плетене чарапе. Наравно, на глави је шајкача.

Уз наступе са Удружењем, Андријана се представља и на штанду породичног газдинства Матић које уз ручне радове у свом асортиману има ракију, вино, брашно, сувенире, док ће ове године у Београду представити и народну ношњу. Не запостављајући рад у своју кројачкој радњи „Мадам“ у Петровцу на Млави, где су изложени модели ношњи,  њене вредне руке и даље израђују венчанице и хаљине. У слободно време наступа као фолклорац у КУД-у из Лопушника и по позиву игра у „Петровачком ансамблу“ из истоименог града на Млави. Наравно, у ношњи коју је сама сашила.

– Дар зa игру и пeсму нaслeдилa сaм oд прaдeде Mилaдина који је свирao фрулу и гajдe. У то врeмe он и његова два брата у крају били су знани пo прeзимeну Стaнкoвић као и влaшкoм нaдимку alu Paulješć. Најпоноснија сам када своје радове видим на позорници. Тада знам да сам обавила своју мисију чувара традиције и успела у споју давних и садањих времена, закључује Андријана Матић.

Влада Винкић

Фотографије нам је из личне архиве уступила  Андријана Матић