А та ноћ….та ноћ била је мрачнија и од саме таме, од самог мрака, од свега што се тамним може назвати. Та ноћ била је права ноћ….
И сам Месец се од тог мрака уплашио и сакрио се. Иако воли да се шепури кад је пун и ужива у свом сјају и у оном што све обасјава није га било…..
Та ноћ… та хладна ноћ, ноћ у којој се и хладноћа уплашила хладноће.
Само је снег правио контраст са мраком. Једино се он није уплашио те ноћи. Савезник је он и вуковима и јеленима. Покрива он трагове, али и одаје преко трагова. Лукав је он.
Уместо завијања вукова чуо се ветар. Уносио је страх у старе, огољене крошње дрвећа,а при том је стабла повијао како би их и оборио.
У једном тренутку те језиве ноћи вукови су јурили јелена. Није то била обична јурњава, као ни обичан лов. Те ноћи, те језиве ноћи морало је доћи до освете. Неко је морао те ноћи да нестане. Јелен или Вук.
Млади вук стигао је јелена. Своју освету је спровео у дело и уместо трофеја, који је био на снегу вукови су повијних репова кренули назад, ка свом остатку чопора, који је, иако је ноћ, спавао.
„Умиру јелени и сад у мени тамо где си била сломило се јутро. Ко ти је рекао да снови тамне никад нећу знати… јер бићу само траг човека…. Не брини, јелени умиру сами.“
Та ноћ, та хладна ноћ …
Дошавши свом чопору, вукови су се упутили ка кући вође чопора. Требало је те ноћи и око самог вођства одлучити. По правилу, чопор води вучији пар. Ипак, овај чопор је остао у аманет потомку једног неспарљивог пара. Колико год да је то могуће или не, снага љубави и воље увек има последњу реч. Тај аманет није био лак и није била одлука два вука, која су се пронашла тек тако. Тај аманет је Воља праве природе, а против природе никад нико није могао. Иако су правила правила, а ко и где је икад написано да се правила не могу мењати и да правила одређује сама ситуација. Тако је било и са овим аманетом. Аманет, који је дошао на свет баш кад вукови и долазе, једне недеље негде после поноћи, није ни слутио шта се те ноћи десило… да, те хладне ноћи. Те ноћи требало је да млади вук преузме чопор. Али аманет….. да није само мало дргачији. Аманет је, заправо, комбинација два вука, врло слободног духа и неукротиве природе, који имају своје чопоре. Заједно су направили нови чопор, који су оставили свом аманету- црнокосој вучици. А та вучица, комбинација онакве две природе и не може бити ништа другачија од оног какви је вукови на свет донеше. Само своја, само вучије природе коју воде осећања, наследила став од оца вука и тај неки „ген за љубав“, који јој даје да воли безусловно, али да исто тако та безусловна љубав отплови неким месечевим стубовима, од маме вучице.
Јако лупање по вратима тргнуло је из сна вучицу. Осетила је велики немир. Устала је из кревета, са страхом отворила врата. Млади вук се насмејао и рекао да је дошао сад по своје и да више никог нема на њиховом путу. Хладан ветар се уплео у ту дугу црну косу, а страх је ледио то лице. Не. Није се она уплашила младог вука и његове приче о њима. Они и не постоје. Она је тад осетила само страх да Јелена више никада видети неће. Ипак, без обзира на све разлике, он је био једина искрена и права њена прича. Одгурнула је вукове и боса истрчала из куће пратећи трагове по снегу. Знала је да негде у снегу лежи њен Јелен…можда рањен, а можда….можда је заиста више и не воли. Трчала је кроз снег босонога вођена само љубављу и страхом да је губи. А онда…. те ноћи, те хладне ноћи вучица је видела свог Јелена….на снегу, на црвеном снегу….. те ноћи, т е хладне ноћи вучица је ставила главу свог Јелена у своје крило, затворила очи и замислила га….. будна га је сањала… како је грли, љуби, како је чува он, баш он Јелен од свих, па и од вукова…. њених вукова, који су сад све само не њени… а и то је губитак… издаја од својих… ма због чега…
Те ноћи, те хладне ноћи, негде пред свитање, умрла је једна обична, вољена вучица и умрла је једна љубав…. заправо, љубав не може умрети, а самим тим није ни вучица….. само су се трансформисале….. ако умре вучица, умире и љубав…. снагом своје љубави, а за вечни спомен и сећање вучица је спустила главу свог Јелена на снег…. подигла поглед ка небу, призвала Месец да се појави и да се више не боји, јер Она је ту… рођена је нова вучица… завијање је то и означило. Чопор се окупио око вучице. Подигла је своје руке високо, поиграла се и са самим снегом, који је прекрио тело њеног Јелена и затражила од Природе да јој сачува Јелена заувек.
Колика је та љубав заиста била ако је Природа чула ту молбу кроз вучију бол и патњу и услишила исту.
Вучији трн
Те ноћи, те хладне ноћи настао је ВУЧИЈИ ТРН.
Hyppophae rhamnoides или у народу познат као вучији трн, пасији трн, сибирски ананас је самоникла, јестива, лековита, декоративна биљка из породице злолесинки ( Elaeagnaceae ). Може бити и неколико метара висок, па у зависности од висине можемо рећи да је реч о трновитом грму или дрвету. Кора дрвета је тамно црвена, осим на младим гранама, на којима је сива. Листови су постављени насупрот један другом, сивозелени одозго, односно сребрносиви на наличју. Цвета у рано пролеће и то пре него се листови развију. Цветови су неугледни, зеленожути, а плод је коштуница, познатија као бобица наранџасте боје. Бобице сазревају у августу и септембру и све до зиме остају на дрвету. Бобице су киселог укуса, слабог мириса.
Вучији трн расте у близини великих река, мочвара, као и у планинским подручијима и на песковитом тлу. Врло је отпорна, погодна за гајење у негостољубивим пределима.
Сама биљка је двополна, па да би дошло до оплодње и формирања плода потребно је присуство оба пола.
У лековите сврхе, у народној медицини, користе се бобице и то целе или њихов сок или уље.
У бобицама се налази преко две стотине активних супстанци, које су неопходне за нормално функционисање организма. Тако, на пример, у плоду се налази преко десет пута више витамина ц него у лимуну, провитамина А више од три пута него у шаргарепи и највише витамина Е од свих познатих врста биљака. Такође, плод је богат флавоноидима, који штите од рака, а потврђена су и антитуморска дејства, смањују бол, упалу, регулишу метаболизам. Присутни су витамин Б1, Б2, Б3, Б6, Ц, Д, Е, К1, провитамин А. У уљу има фолне киселине, чија је улога у регенерацији днк, ензима дисмутазе, биљних стерола, гвожђа, бакра, мангана, омега 7 мк, као и омега 3 6 7 9 по чему је јединствено. Јабучна киселина се налази у великом проценту, има око 2% масног уља, манита, кверцетина, који јача срце и крвне судове.
Употреба вучијег трна у лековите сврхе
Свеже бобице, сок, уље се могу користити како за спољашњу, тако и за унутрашњу терапију.
Вучији трн је избор код менталног и физичког стреса, за подмлађивање организма, регенерацију ћелија и спречавању старења, код астме, хроничног кашља и осталих респираторних проблема. Остварује ефекат у терапији снижавања холестерола, шећера, регулацији телесне масе, код кардиоваскуларних тегоба, чира на желуцу, проблема са стомаком, видом, ублажава симптоме менопаузе, инфекције уринарног система. Такође, користи се код проблема са опекотинама, дерматитисом, псоријазом, ранама, декубитима, акнама, стријама.
Из до сада написаног се може видети да вучији трн заслужује своје место у кућној апотеци у сваком дому.