„Реч народа“ овом рубриком подсећа на прохујала времена пожаревачке вароши. Прелиставајући стару штампу и пожутеле фотографије, сарадник наше Редакције Зоран Стокић трага и проналази занимљивости које су обележиле једно време и у овом својеврсном времеплову, сходно добу дешавања, подсећа или упознаје читаоце са личностима и догађајима који су били саставни део тадашње свакодневице.
Ново име Градске болнице -5. март 1953.
Одлуком Народног одбора градске општине Пожаревац одлучено је да Народна градска болница убудуће носи име др Војислава Дулића, генерал-мајора и провоборца пожаревачког краја. Истом одлуком Улица од Начелства до Булевара, уместо ,,Цара Душана“ именована је улицом ,,Др Војислав Дулић“.
Рушења хотела „Авала“ – 5. март 1976.
Неколико дана пре рушења Хотела ,,Авала“, организовано је вече испраћаја под називом „Збогом Авало“. Сценарио за ову ноћ написао је Милисав Миленковић, а старе Пожаревљане које су се редвно окупљали у Авали, без хонорара те вечери забављали су Ђорђе Марјановић, Иван Бекјарев, Живка Матић, Драгољуб Милосављевић – Гула, Жика Миленковић, Тоша Елезовић, Новица Урошевић, Гордана Стојићевић и оркестар сестара Јанковић. Певало се до зоре када је симболично Иван Бекјарев пијуком ударио у зид хотела и тиме означио рушење овог објекта.
Од Српског краља до Црвеног крста – 6. март 1927.
Прекопута железничке станице подигнута је нова двоспратна зграда, нови хотел ,,Српски краљ“. Сазидао га је за своје потребе Милован Стевић, предузимач. Хотел је имао велику салу са кафаном, кухињом и 18 соба за преноћиште. Најчешћи гости били су пристигли путници возом који су чекали на даљи превоз из Пожаревца.У хотелу су се одржавале и разне приредбе са игранкама, дочек Нове године, слава железничара… Објекат је често даван у закуп, а закупци између два рата су били Власта Живановић, оберкелнер, Иван Стокић, хотелијер, Милован Стевић, кафеџија, Чеда Спасић и др. Фебруара 1936. Хотел престаје са радом и издаје се на коришћење Југословенској краљевској војсци за одржавање курса везе за официре. После тога преузимају га немачки војници (фебруара 1941). У својој историји служио је многим сврхама: био је бордел „Црвени фењер“, кафана „Орач“, продавница „Агроопреме“, простор који је користио Црвени крст…
Смрт Милене Павловић Барили – 6. март 1945.
У Њујорку је изненада преминула сликарка, илустратор и песникиња, једна од најчувенијих југословенских уметница родом Пожаревљанка Милена Павловић Барили. Светлост дана угледала је 5. новембра 1909. године од оца Бруна, познатог италијанског песника и композитора и мајке Данице Павловић која је студирала уметност. Милена је још у раној младости показивала заинтересованост и таленат за уметност. Сликарство је студирала у Београду и Минхену. У њеним радовима приметни су женско сетни ликови, велови, крилати младићи на штулама, антички стубови, венере без руку, лепезе, птице … а нешто касније и симболи дискетног надреализма. Дружила се са европском елитом у Шпанији, Риму, Паризу и Лондон где је излагала своје радове. Августа 1939. одлази у Њујорк где је живела све до своје смрти. За живота је урадила више од 300 радова, пуно скица и цртежа који се налазе у њеној кући – Спомен галерији у Пожаревцу, у Народном музеју у Београду и у Риму.
Припремио: З. Стокић