2020-01-07T19:28:59+01:00 7. јануара, 2020. 19:28 |

Благе нарави и вулканског талента

Слободан Стојановић, драмски писац, књижевник, професор, сценарист култних телевизијских серија и драма. Пожаревљанин. Не по рођењу, већ по делу живота проведеном у овом граду, трагу који је оставио, мештанима које је овековечио у сопственим делима и љубави према вароши коју је чувао у срцу. Ако име и презиме некима не значе много, довољно је рећи „Више од игре“.

Две деценије по трајном одласку са овог у неки други, нама још увек незнани свет,  уз његову браћу Андрију и Градимира освежили смо нит сећања која нас чврсто везује са овим тихим и добрим човеком који је одисао благом нарави и вулканским талентом.


У Улици Кнеза Лазара у Пожаревцу седимо са Градимиром-Галетом, Слободановим братом рођеним ратне 1941. године. Скупа листамо белешке, дневнике, књиге, сценарија. Разгледамо фотографије. Наше прве речи заправо су шум папира и звук преклапања фотографских албума. Више него довољно.

– Двадесет година од како је променио земаљску небеском адресом, мене, јуче, данас и сутра, док му се не придружим, не лишава дружење са њим. На наш начин, каже Гале. Са искром у оку гледа велику урамљену фотографију на зиду. На њој Стојановићи: Слободан рођен 1937, годину дана млађи Андрија, Градимир и сестра мезимица, најмлађа Слободанка, од миља Данка, која је свет угледала 1942. године. У средини мајка Радмила. Предобра, племенита жена рођена 1909. године. После смрти супруга Радована, одричући се многих ствари, читав живот посветила је васпитању и одрастању своје деце.

Андрија, Слободанка у крилу мајке Радмиле, Градимир и Слободан

На срећу, имала је достојног „заменика“:

Слободан је, као најстарији брат имао посебну улогу заштитника, уместо оца Радована, капетана I класе краљеве војске, нaстрадалог у тридесет трећој години живота у логору Матхаузен. Мајка је имала велики утицај, нарочито у нашем детињству, учећи нас лепим манирима, поштењу, достојанству. На Слободана, који је често писао о томе, удахнула му је љубав читања, писања. Често, читајући нам многе драгуље књижевности, приче, песме, онако згучени, збијени на кревету поред ње, пустила би по коју сузу, уздах… Диван глас је имала, а када јој је било најтеже, да сакрије од нас све патње, немаштине са којима се борила, певушила би нам тихо предивне успаванке, сваком понаособ, сећа се Градимир.

Касније, када смо већ стасали у дечачко доба, већ је букнуо Слободанов таленат, од мајке добијен на дар. И ето, Слободан до одласка „горе“ тог кобног 4. јануара 2000. године, у пуној стваралачкој снази напустио нас, а оставио, попут непрекидног венца, бројне драме, телевизијска и филмска сценарија, романе, приповетке, песме, које трају, обнављају се, а необјављене ће тек отворити врата његовог великог повратка међу нас и после нас, вечно, говори Гале Стојановић, а сва сећања на најстаријег брата обједињује речима:

О, Боже, како нам често стижу и данас од њега, преко снова, читањем његових дела у право време–поруке. Појави се са нашом мајком када је најпотребнији, саветима од помоћи. Чудно, да слично доживљавају мој брат Андрија, сестра Слободанка. Дивне породице са разгранатим стаблима, ваздан заједно у љубави, слози. Да ово прочита, вероватно и чита, рекао би, из своје скромности, да нисам требао у том светлу да га спомињем…Биће му нелагодно због својих најближих и пријатеља.

А, зашто? Очекујем да ми дође у сан, објасни.

 

Драме, књиге, ТВ серије…

        Слободан Стојановић рођен је 13. фебруара 1937. у Ђаковици, а као дете преселио се са родитељима у Пожаревац. По школовању био је управник Народне библиотеке „Илија М. Петровић” у Пожаревцу, потом уметнички директор Савременог позоришта у Београду, уредник Телевизије Београд и професор драматургије на Факултету драмских уметности у Београду.

        Написао је драме: „Опасна вода”, „Ожиљак”,  „Слатке и горке трешње”, „ИТД”, „Тесна врата”, „Акваријум”, „Заједно”, „Кућа на брду”, „Ти си то”, „Преноћиште”, „Расте трава”, „Птиц и птица”, „Осмејак Светог Спиридона”, „Велики дан”, драматизације: „Лоше оковани Прометеј”, „Хиљаду камиона”, „Ћутање Слободана раденика”, „Полетарац”, „Вукадин”, „Ујкин сан”, драмске рестаурације: „Лажни цар Шћепан Мали”, „Смрт Максима Црнојевића”, „Трол и Кресида”, ТВ драме и серије: „Туга”, „Голубовића апотека”, „Смоки”, „Сироче“, „Више од игре”, „Учитељ”, „Држање за ваздух”, „Једног лепог дана”, „Осам стотина жена”, „Јастук гроба мог“, „Чаробни брег – Рондо”, „Срце и њена деца”. Ауторски је за живота потписао и књиге „Поводом мокрог снега”, „Отрчао”, „Учитељ”, „Лав у Београду”, „Девојка са лампом 36.г.”, „Љубавна прича са срећним завршетком”.

                   Павле Угринов, Слоба Стојановић и Милован Витезовић

 

СЕЋАЊА ПРЕТОЧЕНА У ДНЕВНИК

Брат Андрија је своја сећања на Слободана преточио у дневник. Претпостављам да  ће се једном наћи међу корицама књиге. Тешко је одабрати оно право, но… читам, размишљам и преносим, по мени – нешто лепо:

– Имали смо срећу (брат и ја) да своје зреле године, све до старости живимо у истом граду, чак недалеко један од другог. Дружили смо се породично колико год је то било могуће због обостране презаузетости. Када бисмо се дружили, жене би разговарале, деца се играла, а нас двојица играли шах или разговарали о свему. „Краљев Гамбит“–отварање које смо увек играли. Боље сам играо од њега то отварање, стотину пута би, иако је изгубио партију имао обичај да каже: „То отварање не ваља, то се не игра, случајни сам изгубио.“ И када је, најзад, у том отварању једном бриљантном „таљевском“ комбинацијом добио партију, рекао је: „Доказао сам ти да то  отварање није добро.“ А када сам му рекао да је то само једна партија коју је добио, рече: „Ако  је нешто могуће да се догоди само једанпут – могуће је и хиљаду пута, само треба бити упоран.“ Није био у праву што се шаха тиче, али као правило за живот – то је истина, бележи Андра.

Здравко Шотра и Слободан Стојановић на снимању ТВ серије „Учитељ“, односно филма „Идемо даље“

– „Шопенхауер“ је личност из Слобиног ТВ филма „Учитељ“ кога је одглумио Бата Живојиновић. Дуго сам се питао зашто је брат употребио ово име за једног заробљеника у филму. Прво, ваљда зато што гласовно лепо звучи, лако се изговара. Затим, можда намерно, да скрене пажњу понеком. Кад сам му, најзад, поменуо своје размишљање, питао ме је шта уопште знам о њему – Шопенхауеру. „Он је немачки филозоф – песимиста (да не може бити гори)“ одговорио сам, као што би већина просечних интелектуалаца одговорила. „Да ли си прочитао нешто од њега?“ упитао је брат. „Нисам“. „Прочитај!“, и ту се наш разговор завршио. Када сам касније, много касније (брат је већ умро), ипак прочитао све од Шопенхауера, схватио сам да ми је брат још онда дао одговор у тој једној јединој речи „прочитај“. Како сам схватио? Па, сам Шопенхауер у предговору се свим силама труди да одагна читаоце – оне површне. Остали који остану од краја, морају се вратити на још једно читање, и још једно… Брат је укратко могао да ми пружи „неке смернице“, бар коју реч више од оне „прочитај“. Хвала му што није! Ко зна да ли бих икад „Свет као воља и представа“ узео у руке!?

Довољно. И више од тога. Затварамо странице дневника Андрије Стојановића, али не и сећање на Слободана.

Слободанова браћа и сестра: Андра, Данка и Гале минулог лета

Чини се да свако ко је познавао Слободана Стојановића сада већ далеког четвртог јануара 2000. године дубоко у души осетио је да је Слоба само на тренутак искористио „Велики дан“ и „Отрчао“ кроз „Тесна врата“ „Акваријума“ на место где „Расте трава“ и под дрветом сатканим од снова, на себи својствен начин посматрао место одакле су „Смоки“, „Сироче“, „Учитељ“ и „Девојка са лампом“ „Заједно“ ослушкивали како „Птиц и птица“ кљуцкају  „Слатке и горке трешње“.  На жалост, тај осећај био је само „Држање за ваздух“ јер је добри Слобин дух, не тражећи лек из „Голубовића апотеке“ заувек напустио овоземљаску „Опасну воду“ и уз пратњу  „Осам стотина жена“ успео на „Чаробни брег – Рондо“. То је било место на коме су „Срце и њена деца“ и „Лав у Београду“ чули тихе Слобине речи: Све ово није ни игра ни „Више од игре“, ово је „Јастук гроба мог“.

Влада Винкић

Фотографије: 

         Лична архива породице Стојановић, Фондација „Слободан Стојановић“, Народна библиотека „Илија М. Петровић“ Пожаревац,  Програмски архив РТС