Бојан Станковић: Ми још имамо културу читања

Стицај околности био је такав да се са књижевником Бојаном Станковићем сретнемо између два за њега посебно значајна догађаја: Међународног београдског сајма књига на штанду „Књижевне омладине Србије“  и пожаревачке промоције најновијег романа „Одјеци у блату“. На питање да ли постоји нијанса којом би градирао поменута дешавања вели:

-Оба имају своје предности. На Сајму сам имао велики број разговора са колегама и сусрете са читаоцима којима сам потписивао књиге, што је драгоцено искуство. Са друге стране, представљање романа „Одјеци у блату“ одржаће се у простору Народног музеја Пожаревац пред мојим суграђанима, пријатељима и завичајним ствараоцима. Иако се радња одвија у југословенској престоници након Другог светског рата, промоција пред људима које познајем сама по себи носи посебну надахнутост. Речју, свој пред својима.    Но, ту је доза књижевне одговорности јер ће ово бити скуп у граду где сам провео велики део живота.

Бојан је до сада објавио три књиге. Прву под називом „Рафаел“ потписала је Издавачка кућа „Васкрсење“ доктора Гордана Поповића. Роман „Алиби“ и актуелно дело „Одјеци у блату“ издала је „Књижевна омладина Србије“ коју саговорник оцењује као веома одговорну како у непосредном односу према ауторима тако и у маркетиншко-дистрибутивном смислу.

ИНЖЕЊЕР ЕЛЕТРОТЕХНИКЕ КАО ПРАКТИЧНО РЕШЕЊЕ

Рођен у Пожаревцу, Бојан Станковић је стасавао на потезу између Косовске и улице Чеде Васовића а похађао основну школу „Вељко Дугошевић“. Из овог периода у драгом сећању му је разредна Вера Јовановић.

-Иако ми је разредна предавала музичко а ја волео ову уметност, био сам за нијансу више везан за писану реч. Управо због тога наставница српскохрватског Милица Димитријевић просто ме је обожавала. Препознајући моја интересовања посебно ме је мотивисала да озбиљно уђем у овај свет, пре свега да много читам а потом да моје писао изражавање крене у правцу којим и данас иде. Ту и тамо било је учешћа на школским такмичењима а озбиљније ангажовање почиње у средњој школи. Почео сам да пишем стихове а потом и кратке приче којима у то пубертетско време проналазим себе. Заинтересовао сам се за учешће на такмичењима новинских кућа широм земље, редовно слао радове, добијао награда а могу да се похвалим како сам у то време учествовао и на конкурсу ваших новина „Реч народа“, испричао нам је Бојан који је као особа топлог духа, пун емоција и талента за уметност и писану реч на наше изненађење завршио – Средњу техничку школу у Костолцу.

-Разлог за ово опредеље био је практичан. Стасавао сам у радничкој породици која је инсистирала да имам осигурану егзистенцију. Како је ово крај коме доминира енергетска индустрија, послушао сам њихов савет за средњошколско усмерење а потом у Београду уписао Електотехнички факултет. Ни једног тренутка нисам запоставио љубав ка писаној речи и доброј књизи. Између предавања и испита увек сам налазио времена да обиђем књижаре, прочитам квалитетно штиво, присуствујем књижевним вечерима, предавњима везаним за историју и у своје свеске забележим лепе мисли, идеје, стихове и по коју ауторску причу настављајући праксу учешћа на књижевним конурсима.

Миле Шуша и Славко Хипик

Бојан је рођен у Пожаревцу одрастајући уз сестру Јелену у радничкој породици Милутина и Драгице Станковић.

-До своје шесте године са својима сам живео у Забели након чега се селимо у Пожаревац. Тај период везујем за своју улицу 7. јула – улицу са најлепшим липама где је нас петаестак дечака и девојчица приближног годишта  проводило најбезбрижнији део живота. Радо се сећам велико платоа, коша под који смо се играли као и дворишта школе „Вељко Дугошевић“. Временом придружили су нам се вршњаци из такозване „бетоњерке“. Сећам да је у згради до моје живео човек финих манира и посебне елеганције Михајло Јовановић кога су Пожаревљани знали као Миле Шуша. Ту је становао и вероватно најпознатији блузер нашег града знан као  Славко Хипик. Често је седео испред зграде са гитаром, свирао и певао а ми смо га радо слушали и неретко запевали са њим. Славко је свакако лик који је обележио део мог детињства, испричао нам је Бојан.  

Током 1994. године Станковић стиче звање дипломираног инжењера електротехнике, али време ратних дешавања и период по тек окончаној хиперинфлацији нису му ишли на руку.

-У струци за коју сам се школовао нисам могао да нађем посао. Искрено: нисам био човек који је имао везе и познанства, партијски неангажован и финасијски неспреман да на такав начин дођем до радног места, професионално се приближавам струци коју сам одувек ценио. Запослио сам се у Издавачкој кући „Поповић и синови“ радио припрему за штампу књига и часописа и то је био неки мој кутак у коме сам налазио себе.

Специфичност живљења с` краја деведесетих доприноси да Станковић током 2000.године начини животну прекретницу. Преко ноћи је спаковао један кофер и запутио се у Беч где га је првих шест месеци провео код куме Весне Лалић чија породица му је пружила максималну подршку.

-Запослио сам се у продавници прехрамбене робе чега се као дипломирани инжењер електротехнике  нисам стидео а чињеница је да и данас радим у трговини. Не као продавац већ имам много вишу функцију у једној робној кући. У годинама када сам стварао сопствену егзистенцију и темељио животни пут на нове основе нисам имао времена да се посветим стваралаштву. Оно јесте било у дубини душе, али су на површини плутали свакодневни напори да се уклопим у нову средину, научим посао који никада нисам обављао и прихватим нарав и навике људи из окружења. Најбитније је да тада у мени сазрева прича из које временом настаје први роман „Рафаел“. У њему сам описао деведесете године и шта све наш човек доживљава када се досели у иностранство а што се у пракси прећуткује. Рафаел је анђео који ме је водио кроз то време и упућивао како и шта да чиним. Чињеница је да није ни мало лако отићи, доживети да ти наши људи не помажу већ одмажу, да многи не знају језик, да у велеграду живе у условима који заправо нису услови а када дођу у Србију свој живот у дијаспори интерпретирају као савршенство, прича Бојан појашњавајући да је „Рафаел“ аутобиографско дело допуњено истинитим и горким причама из живота наших људи у иностранству.

„Рафаел“ је чуван у Станковићевом рачунару од 2013. до 2021. године када га је прочитао рођени Пожаревљанин, власник Издавачке куће „Васкрсење“ доктор Гордан Поповић и рекао: „Ја ову књугу морам да објавим!“. Попут Поповића, значај и емотивну јачину романа препознала је и публика како у Аустрији тако и Србији што је била основа да Бојан настави започети књижевни пут. Међу корице узбро доспева романизована прича „Алиби“.

– То је сложена сторија о вршњачком, породичном и насиљу институција. Иницијална каписла била је прича једног Пожаревљаника који је у некадашњој Југославији био жртва институционалног насиља. Како сам и ја био жртва породичног и вршњачког насиља нит је лагано почела да се развија. То сам прилагодио једном лику а последњи редови романа не дају било какав закључак већ немерљив основ за размишљање на ову невероватно озбиљну тему о којој се најчешће ћути. „Алиби“ је изазвао буру јавности, посебно што на њему пише да је заснован на истинитим догађајима. Коинциденција је да се пред читаоцима појавио непосредно по масакру у „Рибникару“, Малом Орашју и Дубони а да је написан и „Књижевној омладини Србије“ предат на штампу далеко пре ових догађаја, објаснио нам је саговорник кога је пријем читалаштва мотивисао да изнедри и трећи сада актуелни роман „Одјеци у блату“.

Писма без одговора

-Занимљиво је да сам по другом написаном роману „Алиби“ меилом послао упитно писмо на адресе 43 издавачке куће и добио само три одговора.

Два издавача су ми препоручила да рукопис пошаљем на њихов конкурс, и хвала им на препоруци, док се остали нису удостојили ни да одговоре. Једино је „Књижевна омладина Србије“ затражила рукопис на читање и тако је почела наша сарадња, каже Станковић.

Бојан Станковић живи и ствара у Бечу а у родном Пожаревцу је пар пута годишње када посети мајку Драгицу, родбину и пријатеље. Као човек и стваралац веома је скроман и како каже воли да чује реч критике коју посебно поштује. Уз прозу пише и поезију коју не преноси на папир већ објављује на друштвеним мрежама и свом YouYube каналу где се могу видети и снимци са досадашњих промоција. Ових дана развија идеју новог романа а како основ приче захтева велика истраживања није прецизирао када ће се дело наћи међу корицама.

-Иако влада мишљење да се лагано запоставља писана реч, ја се не бих сложио са тиме. Када сам у Србији и обиђем књижаре или сада на Сајму, ту је много младих људи чиме сам одушевљен. Мислим да ми још имамо традицију и културу читања, јер су рецимо у Аустрији књижаре празне док сајам књига није ни упола од београдског, закључује Бојан Станковић.

Влада Винкић