2019-10-31T22:53:18+01:00 1. новембра, 2019. 08:00 |

БОРА ВАСИЋ: За све је „крив“ руски језик

Име нашег саговорника и суграђанина до данас се нашло као потпис испод хиљада новинских текстова у популарним и читаним часописима некадашње Југославије, стотинама носача звука, али и одјавама небројених радио и телевизијских емисија, а од првог помена његовог имена као сарадника Другог програма Радио Београда прошло је равно 48 година. Реч је о Бори Васићу, ствараоцу који је током пола века везаних за медије у свој животни дневник унео бројна лепа и мање лепа дешавања, дружења, сећања као и анегдоте углавном људи са естраде.

Имајући у виду да сте читав радни век посветили медијском стваралаштву, како бисте одговорили на питање: у ком сегменту овог обимног појма је могуће пронаћи Бору Васића?

– Тешко је одговорити на ваше питање, али вокација и оно што сам највише радио је класично новинарство. Наиме, почетак седамдесетих година, када сам на Факултету политичких наука уписао смер журналистике определио је да уместо у тадашње омладинске задруге преко којих смо ми студенти зарађивали драгоцени џепарац, упутим у једну новинску редакцију и спојим практично и корисно. Практично је било моје искуство још из основне и средње школе, а корисно – хонорари какви, чини ми се, више никада неће бити на тако високом нивоу, вели Бора Васић.

Имајући у виду да сте рођени у делу Србије који граничи Стиг са Хомољем, месту Макце, одакле интересовање за новинарство, а не за област блиску сеоском миљеу?

– Још као основац, запажен сам од стране учитеља и наставника као квалитетан ђак-песник. У то време у школама се учио руски језик, а ја сам поводом тада великог државног празника 29. новембра, написао тематску песму на овом језику, који се свидео наставници, али и посетиоцима приредбе на којој сам је одрецитовао, добио сам већи аплауз неко моји другари који су писали на српском. Тај догађај ме је определио да редовно читам дневне и недељне новине, слушам радио емисије али се и активно укључим као сарадник у стварање појединих новинских рубрика и емисија. Емисија Слободана Станишића „Из дана у дан“ била  ми је посебно инспиративна, те сам слао вести и занимљивости из мог краја, а после одређеног времена на моју адресу почели су да стижу и хонорари.

Хиљадита емисија била је повод за окупљање аутора и спољних сарадника овог програма, међу којима је као један од најистакнутији био Бора. Тада се овај млади човек по први пут сусрео са бројним познатим именима из света новинарства, великим музичким именима забавне и народне музике и – шведским столом:

– Нисам знао како да приђем, те сам кришом гледао шта раде остали, па сам се и ја тако послужио. Можда је мом таквом потезу кумао и велики број познатих личности који су дефиловали крај мене, док је срце у грудима, чини ми се, хтело да искочи….

Те године рада Васић везује и за сарадњу са култном емисијом Радио Београда „Аутобус у пола шест“  Мике Кнежевића, али и велики број тадашње дневне и недељне штампе која је објављивала бројне фото репортаже и интервује које је наш саговорник потписивао као аутор. Упис на факултет и већ поменути рад у редакацијама Бору везује за „Базар“,“Наду“, „Арену“, „ТВ Новости“, а таленат из дечачких дана  везан за стихове, и потоња познанства са музичким извођачима и композиторима народне музике доприноси да се на винилу нађу композиције чији је аутор управо Бора Васић. Донекле повучен славом писања тестова за познате певаче, мало опијен сарадњом са великим бројем тадашњих листова који су се пласирали широм Југославије, а највише коректом односу ка породици, Бора је напустио студије, а уз стални посао указала му се још једна шанса:

– Радећи у фабричком листу Конфекције „БЕКО“, уредница Биљана Косовар обавестила ме је да „ТВ Новости“ покрећу музички часопис, а како си везан за свет новинарства, али и музике, ако желиш, препоручићу те мом колеги Жики Срећковићу. То је било рађање једног од доцније најчитанијих музичких ревија „Сабор“, а ја сам се сетио да сам се још далеког септембра 1971. године обратио уредништву „ТВ Ревије“ да покрену засебан часопис посвећен народној и забавној музици. Моја идеја настала је дванаест година пре него је „Сабор“ угледао светлост дана, а у то су се уверили и Жика Срећковић и Нино Миленковић, када сам им, долазећи на договор у вези сарадње, показао текст којим предлажем „ТВ Ревији“ да оформе новине какве управо покрећу „ТВ Новости“, прича Бора Васић.

У првом броју „Сабора“ за који наставља да пише дуги низ година,  Бора објављује причу о Мији Крњевцу, кога је упознао на необичан начин. Наиме, на снимању једне плоче у студију на Кошутњаку, Бора је чекао сатима да једна од певачица изведе трећу строфу, не би ли урадио разговор са музичарима који су били у њеном тиму. Строфа никако „не иде“, сви се унервозили а Крњевац предложи паузу. У паузи, Бора препише текст проблематичне строфе, преуреди га и однесе Крњевцу. Овај узме текст, прекине паузу, позове извођаче у студио и строфа се сними у „цугу“. Тако је настало пријатељство између једне од легенди наше народне музике и Боре Васића.

Враћајући се на Борину каријеру текстописца која се мери стотинама песама овековеченим на великим и малим плочама и доцније на компакт дисковима, саговорник нас води у 1975. годину када настају први „народњачки“ стихови. У прво време то су били извођачи из окружења попут Љупчета Пантића–Жоке,  Радета Богића-Жумајца, Љубише Цвејића, док су и данас радо слушане мелодије „Лепа Јело врати се у село“, „Ти си као проклета Јерина“ „Двадесет година мајко“. Временом, Бора сарадњу остварује са Жицом Марковићем, Савом Радусиновићем, Маринком Роквићем али и композиторима попут Мирољуба Аранђеловића Кемиша, Доце Иванковића, поменутог Миодрага Тодоровића Крњевца и многих других њему драгих људи, а то су, како каже, била незаборавна и безбрижна времена дружења и међусобног поштовања.

У пензију је испраћен из пожаревачке „САТ Телевизије“ у којој је непрестано радио и стварао од њеног оснивања 1997. година. Распитујући се како проводи дане, Бора нам показује сегменте романа који ће за одређено време угледати светлост дана под називом „Виногради сузе лију“.

– Реч је о роману који је проткан животом и радом људи који су оставили траг у народној музици. Први сегмент посвећен је Властимиру Павловићу Царевцу, док у даљем делу обухватам бројне извођаче, композиторе, текстописце… Но, ово је заиста обиман и озбиљан посао, јер није  лако доћи до података. Код музичара са којима сам у контакту, информације добијам из „прве руке“. На жалост, како  многе од звезда више нису међу живима, чланови породица дају различите податке о истим догађајима, док интернет верзије нису поуздане. Како ми је жеља да дело буде засновано на чињеницама, срж ће чинити само проверене и истините приче, тако да неке од музичких стваралаца нећу моћи да сврстам у овај роман само из овог разлога. Боље да их памтимо по лепим песмама, него полуистинама, закључује Бора Васић.

Влада Винкић