Укључењем у Цркву пројављујемо сваки пут и рођење Сина Божијега
У поводу најрадоснијег хришћанског празника – Дана Христовог рођења – Божића, грађанству се обратио Његово Преосвештенство др Игнатије Мидић, епископ пожаревачко – браничевски, чију посланицу преносимо у целини.
У ове дане молитвено се сећамо и празнујемо са радошћу велики догађај рођења Сина Божијега у телу као човека Господа нашег Исуса Христа који се родио у граду Витлејему за време цара Августа. Овај догађај је за нас и за читаву васиону спасоносан зато што без уласка Божијег у историју и без сједињења тварне природе и читавог света са Богом, није могуће да тварна природа постоји, зато што сми ми створења, створени смо ни из чега, наша природа је, како каже Свети Атанасије Велики некадашње небиће, и управо лична заједница са Богом нас и чини у ствари да будемо и постојимо бвечно иако смо створени. Зато је и Бог на крају стварања створио човека, створио га је по лику своме, а то су нам Свети оци објаснили, да то значи да је човек створен као личност, као слободно биће, са назначењем управо да се сједини са Сином Божијим и да тако се догоди тај велики догађај који се на почетку претпрошлог миленијума и догодио, а то је уствари сједињење Сина 
Божијега са творевином, на који начин је он постао човек. Ово је за свакога од нас важно управо због тога што ми можемо сада, сваки појединачно, да остваримо личну заједницу са Богом у Христу. Јер дотле ми нисмо могли да приђемо Богу, зато што Бог је апсолутно несхватљив, необухватан, несазнајан, дакле – невидљив. Једино је могуће било да се он нама открије, да би ми могли да створимо заједницу са Њим. И ту заједницу остварујемо кроз крштење и кроз Свету литургију, и на тај начин постајемо и чланови Цркве, која је Тело Христово. Постајемо, како каже Свети Апостол Павле, синови Божији кроз то своје слободно опредељење да уђемо, односно, да се крстимо и постанемо чланови литургијске заједнице.
У тој заједници, у тој тајни Христовој, како је називају Свети оци, ми уствари постајемо синови Божији, односно, личности на основу своје слободе. И то је врло битно за нас, будући да човек жели да буде слободна личност. Он дакле, жели чак и да његово постојање зависи од његове слободе. Све што му је наметнуто то човека иритира, иритира његову слободу, и он се осећа тескобно и не жели то. И зато, човек се често изражава у свом животу и негативно, у смислу да одбија оно што му је наметнуто. Међутим, будући да смо створени – да нисмо постојали, па да нам је Бог дао биће – то значи да је наше биће на неки начин датост, и то је оно што велики писац и фолософ Достојевски обрађује у својој књизи „Зли дуси“, када поставља тај проблем изговарајући речи свакога од нас који, када одрастемо изговарамо својим родитељима: „Зашто сте ме родили кад ме нисте питали?“. Дакле, желећи да покажемо на овај начин да желимо да и наше постојање, наше рођење, буде израз наше слободе. И управо то се догађа кроз крштење и улазак у Цркву. Ми се слободно крштавамо на основу своје слободе, остварујемо заједницу са Господом и на тај начин постајемо личности, непоновљиве личности и рађамо се за вечни живот. И зато је крштење од Светих отаца названо новим рођењем, рођењем за живот вечни. Ово природно рођење нас води у смрт, зато што је тај процес последица природних закона, који тако делују. Али ово крштење као ново рођење није последица природних закона, него је последица слободе наше.
Управо кроз укључење у Цркву, ми, уствари пројављујемо сваки пут и рођење Сина Божијега, зато што, сједињујући се са њим, Он се пројављује кроз свакога од нас, кроз сваког човека. И зато каже велики хришћански богослов и светитељ из 14. века Никола Кавасила: „Ако неко жели да види Христа, он не може да види само литургију, односно само то тело – недељно сабрање – јер је то сабрање у ствари присуство самога Господа међу нама. И управо због тога што се Господ кроз крштење сједињује са сваким од нас, Он нас упућује да волимо ближње, јер на тај начин волимо Њега. И зато Господ и каже у Јеванђељу Светога Јована апотола: „Ко не љуби ближњега тај не љуби ни Бога, зато што Бог је љубав и како можеш да волиш Бога кога не видиш, а на ближњега свога да мрзиш?“. То управо указује да љубав наша према другом човеку, значи љубав наша према Богу зато што је Бог наш постао човек, и што се увек појављује као човек кроз крштење и Свету литургију. На крају, ми на овај начин, укључујући се у тело Христово, постајемо непоновљиве личности, и постајемо на неки начин богови, како каже Свети апостол Павле: „Побожујемо се зато што вечно постојимо и постајемо налик Сину Божијем и као што он постоји, тако и ми постојимо у Цркви!“
Ето, то је смисао, драга браћо и сестре, овог великог Празника и зато ми на Светој литургији кад се саберемо, пре свега благодаримо Господу Богу и Оцу, што нам је Сина свога послао да живимо Њиме, јер без Њега и Његовог доласка у свет, природа створена и ми као људи апсолутно – не би могли да постојимо! Сваки човек има захтев да постоји вечно. Има и захтеве да постоји слободно и то се све једино остварује у Цркви. У Цркви се у телу Христовом остварује слобода човекова као љубав према другоме, и тако у ствари човек постаје боголико биће.
Имајући ово на уму, желим свима Вама да честитам Празник рођења Сина Божијег Господа нашег Исуса Христа, са радосним поздравом „Мир Божији, Христос се роди!“
Забележио: Влада Винкић
Фото: Владан Милић