Божидар В. Недељковић: Вратити фотографији дух уметности

Чињеница да фотографска дела Божидара В. Недељковића у себи носе посебан дух, занатску вештину и естетску нит довела нас је до овог пожаревачког аутора који је у ери софтверских подешавања један од малобројних следбеника аналогног, односно класичног пута до настанка народски речено-слике.

– Поборник сам аналогије тако да користим само FUJIFILM камере. Дигиталне, али са класичним а не софтверским подешавањима. Многи се неће сложити да је највећи проблем данашњице дигитализација која гуши креативност и кида везе са изворношћу готово свих сегмената рада а овај утицај се осећа и у уметности. Живо се сећам када сам као клинац уз оца са великом пажњом фотографисао детаље пожаревачких улица а потом са нестпљењем чекао да се најпре развије филм, потом настанак слика а по сушењу погледам да ли је то оштро, добро, шта сам пропустио а шта нисам ни запазио да се налази у кадру. То је трајало читаву вечност. Данас комплетна слика без икаве емоције настане у делићу секунде и за толико може да нестане на додир прста, носталгично говори Недељковић.

 Каже да није бројао фотографије, али његову ауторску колекцију чине терабајти материјала и бројни екстерни дискови. Уз портрете ту је импозантан број пејсажа као и детаља улица и тргова наших и европских градова.

-Једноставно, један одлазак код рођака у Холандију и посета Ротердаму, Хагу, Амстердаму, Бреди, Антверпену или Брижу у Белгији напуни све расположиве картице материјалом који броји више хиљада фотографија неисцрпне културне баштине од којих нисам објавио ни 1% на друштвеним мрежам или свом сајту www.bozidarnedeljkovic.com, сазајемо од саговорника чије је основно занимање графички дизајн а фотографија хоби.

Божидар је рођен у Пожаревцу 15.јуна 1974. године од оца Војислава и мајке Љиљане. Као најмлађе дете стасавао је са две сестре: Јасном и Снежаном и три брата: Предрагом, Синишом и Небојшом

-Моји родитељи, сестра и браћа су се доселили у стан у коме и данас живим са породицом. Центар града иза тада непостојећег насеља Ђура Јакшић, ушушкан и миран. Испод нашег прозора била су два огромна ораха а иза, у дворишту вртића Лептирић, тополе посечене средином осамдесетих. Две нове зграде у крају  пуне деце. У једном тренутку било нас је преко 40, плус деца из околних зграда и улица, прича Божидар.

 

ГРАФИЧКИ ДИЗАЈНЕР ФАСЦИНИРАН МУЗИКОМ

Као дете био је окружен цртежима, скицама, фото апартима, објективима и радио апаратима свог оца Војислава, дивном музиком и породицом.

– Тата је увек носио фото апарат, сликао децу у дворишту зграде, детаље око себе и свакодневни живот. Филмове је развијао у лабораторији своје канцеларије у штампарији „Просвета“ за које ме вежу најлепше успомене из детињства. Татина породица је живела у улици ЈНА преко пута школе где смо одрастали код баба Амалије. Први апарат добио сам са 6 година: „Пентакон Ф“, али сам се са њим више играо него што сам стварао, каже Божидар.

  – Ипак моја прва интересовања нису била из сфере фотографије. Као дете фасцинирали су ме Џек Килијан у серији „Позив у поноћ“, програми Радио Београда II, Душка Радовића на Студију Б, „Суботом у 8“ на Београду 202 и очево снимање музичких нумера на кућном магнетофону док се у продаји нису појавили квалитетни носачи звука у Робној кући „Београд“ и продавници код Каче на кружном току, вели Божа и наставља сећања:

-Стечена „радио љубав“ касније ме уводи у први посао на једном локалном пожаревачком радију док ме озбиљност овог стваралаштва и жеља за усавршавањем води у Београд и ангажовање кроз афирмисане и тада попуране радио станице велике слушаности. Дугогодишње бављење радиодифузијом прекинула је очева смрт. То је преокрет који ме је вратио у родни град а интересовање усмерио ка рачунарима и графичком дизајну. Не случајно јер је отац првенствено био естета. Све што би видео бележио је како кроз објектив, тако и кроз неисцрпне идеје које је свакодневно скицирао. О томе сведоче корице и корице књига, логотипи и плакати које је оставио у аманет како Пожаревцу тако и уметности некадашње Југославије.

Сећање на оца

-Мој отац Војислав Недељковић био је ђак прве генерације Факултета примењених уметности у Београду на смеру графички дизајн, али и дугогодишњи врхунски педагог. Како су други говорили био је стваралац неискоришћеног капацитета због своје скромности и неизмерној љубави према породици и деци. Често нам је причао о детињству код оца, носиоца албанске споменице и штампара, који је са својим братом до почетка Другог светског рата у садашњем Дому војске имао штампарију која је издавала новине „Грађанин“, каже Божидар и додаје:

-Уз свакодневни рад на стварању логотипа, омота књига, плаката и фотографија био је заљубљник у стерео уређаје и класичну музику а посебно је волео да говори о првом јавном наступу Лућиана Паваротија ван Италије коме је присуствовао.

 

Време када је графички дизајн учио и усавршавао непосредно од зналаца и правих другара а не тутотијалима, скупим уџбеницима и јутјуб снимцима на Божидара Недељковића оставило је посебна сећања.

– То је било учење заната. Пријатељима који су ми помогли, а и данас то раде, неизмерно сам захвалан. Уосталом – зато служе пријатељи. Ја се данас бавим графичким дизајном како у фирми где сам запослен тако и ван ње, али никад нисам престао да се бавим фотографијом што је реално: одрастао сам у окружењу фотографских радњи Предић и Стевић са чијим власницима је мој отац у башти ресторана „Карпати“ свакодневно размењивао професионална искустава. Такође, са поносом истичем да је мој деда-стриц  био најпознатији пожаревачки фотограф Миодраг Мика Вуловић.

– Трасирање у сфери професије графичког дизајна и оснивање породице допринели су да се од 2014. године остварим у идеји да фотографији вратим дух уметности. Овладао сам поставком расвете као и да самим процесом фотографисања унапред решим могуће проблеме. Праксом сам увидео да су у настанку портретне фотографије најбитнији комуникација и спонтаност са моделом док пејсажни рад захтева детаљно сагледавање низа околности на терену.

ФОТОГРАФИЈА И ДИЗАЈН ЗА МЕНЕ СУ ЈЕДНО

Недељковић своје фотографије није излагао, али има жељу да јавно представи опус портрета. Када је о графичком дизајну прича је другачија.

– Неке мајице које сам дизајнирао још увек се користе као тренинг мајице на једном колеџу у Америци. Такође, моје мајице и логотипи користе се као рекламни материјал фирми од Европе преко Азије и  Америке до Аустралије

-Фотографија и дизајн за мене су готово једно. Повезани су јер свака фотографија и сваки дизајн прича своју причу. Како често користим дизајн да би дошао до идеје за фотографисање, тако је и обрнуто: Када започињем дизајн фотографијама подижем ниво идеја и пратим визуелни доживљај.

Божа има свој кутак у стану који у шали зове 2 квадрата. Ту су рачунар, хај фај, дискови и винили.

-Овде уз музику проводим највише времена, читам онлине часописе и налазим инспирацију за рад и стимулацију за креативност и квалитет. Мој покретач је музика а подршка су супруга Драгана и кћери Софија и Ана које су кренуле путем уметности. Музички су образоване и кроз њих видим себе. Софија студира у Словенији где је уписала факултет због љубави према фотографији и дизајну. Ана је шести разред основне школе, свира трубу, воли глуму и књижевност а снимила је краткометражни играни филм чију премијеру ускоро очекујемо, каже са поносом Недељковић.

Када би данас био на почетку Божидар верује да  би ток био исти осим што би се искључиво бавио радифонијом и фотографијом. Кроз живот га води мисао Џона Ленона: „You don’t need anybody to tell you who you are or what you are. You are what you are!” /Не треба нико да ти говори ко си или шта си. Ти си оно што јеси!/.

-Oно што ми данас недостаје је дружење са сестрама и браћом за које сам као најмлађе дете везан и недеље које смо проводили испод ораха у дворишту најстарије сестре Јасне уз неисцрпне теме и разговоре са нашим оцем Војиславом, закључује Божидар Недељковић.

Д.В.