2020-02-09T09:15:33+01:00 9. фебруара, 2020. 09:15 |

Чаробни звуци завичаја

Иако је закорачио у осамдесет и осму годину живота, легендарни фрулаш Тихомир Пауновић није престао да свира. Осим тога што свакодневно „вежба прсте” и компонује нова кола, није му тешко да и даље гостује у разним телевизијским и радио емисијама и да крепког духа и виталног стаса буде леп пример како се треба носити са годинама. На питање како то успева, лаконски одговара.

 -Вероватно треба да захвалим генетици и овом хомољском ваздуху где живим. Истини за вољу, све је много теже и напорније. Неколико пута сам хтео да престанем да свирам, али увек ме је од тога одвраћао мој унук Зоран, који изванредно свира хармонику и који је наследио тај мој нерв и душу за поимање музике. Када смо заједно ми увек свирамо и тада заборавим на године и умор, чак и путовања ми не падају тешко, јер када путујемо за Београд или било где, унук ме вози, а ја му уз пут свирам, каже са осмехом славни фрулаш.

ЛОВАЦ НА ТАЛЕНТЕ

Пауновић чува мноштво плоча  у стану у Петровцу

      Поред грандиозног музичког стваралаштва, овај самоуки, непоновљиви и аутентични  виртуоз  овог пастирског инструмента, „извукао“ је из анонимности велики број талентованих певача народне музике, пре свега из источне Србије, као што су: Слободан Лекић, Станиша Пауновић, Гордана Стојићевић, Изворинка Милошевић, Славица Микшић, Живкица Милетић, Бора Спужић Квака, Зорица Брунцлик, Новица Урошевић, Јерина Јовић, Љубиша Николић, Мића Панић и још тридесетак интерпретатора народне музике. Већина њих заборавили су своје музичке почетке и ко им је помогао да уђу у свет популарних, као и све оно шта је током каријере за њих учинио, али не баш сви. Скроман, какав је увек био и тих као што му име говори, није им никада замерао, сматрајући да су све то постигли  пре свега захваљујући свом таленту и труду, а да његова помоћ није нешто о чему треба да се прича. Ипак, није могао да не каже.

       -Мени у овим годинама то много и не значи, али како Гоца Стојићевић може као прави интелектуалац,  где год да се појави да се сети својих почетака и да ме поздрави. Увек ми се захваљује и истиче да сам јој „музички отац“. А њој сам можда, осим на почетку, током каријере мање помогао него неким другим певачима. То је лепо од ње, али на естради тога је све мање. Бора Спужића Квака се тек при крају каријере, у једној изјави за „Млавске новине“ присетио својих почетака, а многи нису никада, каже Тихомир Пауновић.

        Како је Бору Спужића Кваку легендарни Тихомир Пауновић препознао као великог талента и препоручио га чувеном композитору Будимиру Јовановићу, испричао нам је у једном даху:

         – Анонимни Бора Спужић Квака је често са мном певао и путовао. Више пута ме молио да му помогнем да сними плочу, што сам и обећао, само сам чекао прилику. Пошто сам у то време свирао као солиста у оркестру Буце Јовановића, после концерата често сам  преспавао код њега. Изненада једног јутра, Буца ми је, између осталог, испричао да му је  отказао певач за Сокобањски фестивал. Одмах сам се сетио Кваке, који ме је пре тога обавестио да ће месец дана певати у Дому армије у Панчеву. Буци сам одмах рекао да имам певача по његовом „укусу“ и он је не часећи часа захтевао да исто вече  кренемо за Панчево. Када је Квака угледао са ким сам дошао и када му је пришао, тада већ славни композитор Будимир Јовановић, он се мени обратио речима: „Да ли се то мени осмехнула срећа?“.

       Тада је на естради било више солидарности него сујете, присећа се Тихомир Пауновић  Квакиних почетака на естради.

Недај да нас раставе

       Када је Тихомир Пауновић основао оркестар, Новица Урошевић је свирао гитару и по мало певао. Почео је да компонује, и снима плоче. Имали су иза себе већ неколико успешних албума, а онда су чули за талентовану Зорицу Брунцлик.

      -У пожаревачкој „Авали“, садашњем хотелу „Дунав“, певала је Зорица Брунцлик. Били смо одушевљени бојом гласа и харизмом коју поседује. Новица јој је понудио песме „Недај да нас раставе“ и „Једна љубав не постоји више“. Зорица је, исто вече, снимила ове песме и убрзо постала популарна певачица. Са нама је снимила  још две плоче „Донела те срећа мени“ и „Венац љубави“, сећа се Тихомир.

ОД ФРУЛЕ И ЗА ФРУЛУ ЖИВИ

      Рођен је у маленом селу Орљеву надомак Петровца на Млави, 24. децембра 1932. године, у породици мајке Душице и оца Драгољуба. Фрулу је као мали заволео слушајући деду Марка и ујака Воју који су свирали фрулу и кларинет. Прво је научио да свира коло  „Параћинка“, слушајући  легендарног Саву Јеремића у емисији „Вечерња ревија жеља“ и то је било пресудно да се определи за овај древни инструмент.

     -У Орљеву није било струје, већ смо Радио Београд слушали на детектору са кристалима и неким слушалицама, али Параћинку на прво слушање нисам запамтио у целости, већ само први и други део. Морао сам да чекам месец дана да поново чујем чика Саву како свира ово коло и запамтим трећи и четврти део, сећа се Тихомир својих почетака.

     На аудицију на Радио Београду пријавио се 14. октобра 1954. године. У комисији за пријем инструменталиста и вокалних солиста били су Ђорђе Караклајић, шеф великог народног оркестра, Властимир Павловић Царевац, руководилац народног ансамбла и Макса Попов, шеф тамбурашког народног оркестра. Тај тренутак који је значио прекретницу у његовој каријери никада неће заборавити.

     -Имао сам велику трему и зато сам свирао оно што сам најбоље знао, прво  Параћинку Саве Јеремића, затим „Ловачко коло“ Радојке Живковић и на крају „Оријент коло“ Илије Спасојевића. Благи осмех на Царевчевом лицу ми је и пре проглашења све рекао. Био сам једини фрулаш који је примљен и већ првог децембра имао сам ватрено крштење пред слушаоцима Радио Београда у емисији „Вечерња ревија жеља“.

Кумства

      Током вишедеценијске каријере Тихомир Пауновић је „кумовао“ многима да постану популарни, али било је и необичних кумстава.

      -Када сам у ПГП однео снимљени материјал за прву плочу Жикице Лазаревић, касније Милетић, приликом преслушавања материјала, један од уредника ме је упитао: „Ко ти је тај Жикица“ . „Није тај, него та“, одговорио сам. Ја сам зато у име додао слово „в“ и тако Жикицу прекрстио у Живкицу, што је она прихватила, па ја постадох кум.

      Тихомир је током каријере кумовао многима, али посебно памти како су се упознали и заволели двоје веома драгих пријатеља Мића Ђорђевић, вишегодишњи музички уредник ПГП РТС-а и Василија Радојчић, тада веома популарна певачица.

      -На турнеји са секстетом Душана Радетића, свирао је и Мића Ђорђевић. Међу бројним певачима наступала је и Василија Радојчић, у коју се млади бубњар загледао. Она то није приметила, али ја јесам и кажем Мићи да ћу  после концерта попричати са њом и казати неку лепу реч.. Убрзо се испоставило да су симпатије биле обостране и када су Василија и Мића одлучили да ступе у брак, мене су изабрали за кума.

 

       Прву сингл плочу под насловом „Кола из Србије“ снимио је 1960. године са окаринистом Божидаром Векићем. „Стара Ђурђевка“ и „Влајница коло“  су веома лепо примљена од публике. Следећу прву самосталну сингл плочу са колима „Горњачко коло“ и „Марково коло“, које је посветио деди Марку, снимио је исте године и ова плоча је више пута доштампавана. После тога све је било лако. Убрзо је снимио још једну успешну плочу коју је објавио „Југотон“, са народним колима под насловом „Млавско“, „Хомољско“ и „Орљевачко коло“. Директори дискографске куће ПГП РТБ су препознали његов вансеријски таленат и организационе могућности па су му послали позив да буде музички уредник, што је он оберучке прихватио. Именовањем за музичког уредника, као професионални фрулаш Радио Београда, имао је задатак да открива младе талентоване певаче, пре свега из источне Србије. Путовао је свуда и по најзабаченијим кафанама да чује младе таленте. Ослушкивао је и глас народа, јер када неко лепо пева, брзо се прочује. Тако је помогао многима да изађу из анонимности.