2020-10-15T10:30:52+02:00 15. октобра, 2020. 10:29 |

Цвеће за ослободиоце (Објављено 9. маја 1995)

Првих дана октобра 1944. године у Пожаревцу и околини, осећао се дах слободе , јер су се приближавали последњи дани окупације. Слобода је дошла у Кучево и Петровац док су с друге, румунске стране, јединице Црвене армије продирале у Банат.

Сваког дана грађни Пожаревца су очекивали да победници, партизани и Руси уђу и развију победоносне заставе на улицама Пожаревца.


                                                                    

ПРВЕ ЧАРКЕ ОКО ЛУЧИЦЕ                                       

Сам ток ратних операција за ослобођење Пожаревца од 10. до 15. октобра текао је овако: Јединице Црвене армије 109. и 360. Стрељачког  пука и 74. Стрељачке дивизије Трећег украјинског фронта из правца Великог Градишта опкољавале су град са савероистока из три правца, са југозапада су долазили тенкови 5. Самосталне моторизоване стрељачке бригаде из правца Петровца и Жабара док су се партизани Пожаревачког одреда и 19. Српске ударне бригаде пробијали из правца Кучево-Салаковац (старим путем) према Пожаревцу.

Ујутро, 13. октобра  у Пожаревцу је било пуно Немаца, припадника последње јединице групе „Витман“ који су журно покушавали да се код Љубичевског моста пребаце преко Мораве. За одбрану пожаревачког чвора, Немци су створили јаку пешадијску групу ојачану тенковима и артиљеријом . Због обезбеђивања одбране по сваку цену, немачки генерал Снекенбургер тражио је да се обезбеђења из Великог Градишта повуку у Костолац, али муњевити продор јединица Црвене армије онемогућио је Немце да успешно организују одбрану града. 

Први сукоб совјетских и немачких снага збио се у Пољани када је једна извиђачка тенковска патрола Немаца налетела на совјетске претходнице 12. октобра, али се убрзо повукла. Немачка патрола која је побегла из Пољане ка свом упоришту код Лучице донела је и вест о појави тенковских јединица  5. Самосталне мото стрељачке бригаде Совјета. Прве чарке почеле су у сумрак 12. октобра око Лучице, али се права, оштра битка водила тек у зору следећег дана.

                                                        БОМБАРДОВАЊЕ У ПРАСКОЗОРЈЕ СЛОБОДЕ

Истовремено, док су се с југа и истока ослободилачке снаге приближавале Пожаревцу, из самог града повлачиле су се последње немачке јединице. У намери да осујети пробој и ослаби одбрамбени положај Немаца код Лучице, совјетска борбена ескадрила 9. Мешовитог ваздухопловног корпуса надлетала је град у петак, 13. октобра поподне и извршила прво и последње бомбардовање Пожаревцау току рата. Бомбе које су пале на град, нажалост, погодиле су и двадесетак грађана који су у праскозорје слободе изгубили животе не дочекавши дан победе. Већ сутрада, 14. октобра отпочела је битка за Пожаревац, која на срећу није трајала дуго, већ само један дан. Немци су пружали жесток отпор код Лучице штитећи повлачење своје главнице преко Мораве . Тенкови и стрељачки батаљони 5. Самосталне мото-стрељачке гардијске бригаде отпочеле су уништавање последњег немачког упоришта на десној обали Мораве. Тог 14. октобра ослобођен је Костолац. И док се у Костолцу славио велики празник слободе, на другој страни су читав дан вођене тешке борбе са добро утврђеном немачком одбраном љубичевског моста код Лучице, која је располагала тенковима и артиљеријом. Немачкој команди је при крају дана стигао извештај да су јаке совјетске снаге стигле на 4 км северно од Пожаревца што је значило да је град већ опкољен. Немцима није ништа друго преостало већ да спас потраже пребацивањем преко Мораве. У поноћ између 14. и 15. октобра одјекнула је снажна експлозија која је означила истовремено и ослобођење Пожаревца.  Подигнут је у ваздух Љубичевски мост. Совјетске јединице уништиле су немачку заштитницу код Лучице, избиле у Љубичево и одмах наставиле ка Драговцу јер су знале да постоји могућност прелаза скелом преко Мораве. У недељу рано ујутру, 15. октобра упале су у град извиђачке патроле 109. и 360. Стрељачког пука, 74. Стрељачке дивизије из 75. Корпуса, 3. Украјинског фронта.

„У недељу 15. октобра сваког часа смо очекивали улазак ослободилачких трупа у град. Сви смо били нестрпљиви. Немаца и њихових помагача нигде више није било. Наш летак црвенео се по оградама, а народ је током преподнева журио ка центру града. Мислим да се окупило око 3.000 људи да дочекају главнину јединица Црвене армије која је продирала ка Пожаревцу“… сећања су Миодрага Џуверовића, једног од активисте Организационог одбора за дочек ослободилаца.

                                                            СУШКОВ ПОЧАСНИ ГРАЂАНИН ПОЖАРЕВЦА 

У суморно јесење јутро, уморне борце Црвене армије на Тргу у Центру Пожаревца дочекало је неколико хиљада раздраганих грађана, обасипајући их цвећем. На коњу, на челу колоне јахао је старији лајтнат Иван Марковић Сушков, који је постао и први почасни грађанин слободног Пожаревца. Свуда по улицама лепршале су црвене заставе, центар је био искићен цвећем, а дуго се певало, играло и веселило. Био је то знак да су слободи широм отворена врата Пожаревца чији су грађани тако топло, раздрагано дочекали ослободиоце. Неколико дана касније у ослобођени Пожаревац ушле су и јединице 14. Корпуса и батаљони Пожаревачког партизанског одреда „Вељко Дугошевић“. На челу колоне јахли су командант Одреда Милоје Милојевић и командант 14. Корпуса Радивоје Јовановић. На улицама грађани су дочекали борце цвећем. Пред зградом некадашњег хотела „Српска круна“ одржан је велики народни митинг.

Крај Другог светског рата у самом граду прослављен је величанствено. Дан победе 9. мај 1945. године означио је победу антифашистичке коалиције. Звоњава свих звона, сирене саелектричне централе и локомотива и паљба из свих оружја , означила је свим грађанима радост победе. Неколико хиљада грађана на Тргу ослобођења сакупило се и саслушало говор маршала Тита преко разгласне станице, а народно весеље није престало до касно поподне. Потом је спонтано формирана поворка од неколико хиљада грађана која се кретала пут Чачалице да положи венце на гробове жртава фашистичког терора. 

Уз величанствени митинг, приредбу и народно весеље обележен је и величанствено прослављен Дан победе над фашизмом у Пожаревцу.

                                                                                                                                  Мирољуб Манојловић