Недавно је у Пожаревцу промовисано дело “Ум-проклетство сећања” нашег суграђанина Дамира Костовског, роман тока свести и психолошки трилер који представља први део будуће трилогије. Желевши да по помоцији боље упознам аутора, сазнао сам да овај млади човек није само писац и дипломирани правник, већ врсни спортиста, сликар, бубњар и вечити сањар. Рођен је у Пожаревцу, у породици Видана и Снежане, где је похађао Основну школу „Доситеј Обрадовић“а потом завршио средњу “Никола Тесла” у Костолцу. Дипломирао је на Правном факултету у Новом Саду и ради као тужилачки сарадник у Основном јавном тужилаштву.
– Одрастајући уз млађу сестру Ану на простору између Тулбе и Чачалице, радо се сетим како смо се другари и ја играли, прескакали ограде, крали кајсије и трешње, а увече лутали Чачалицом, а у собама никада довршене куће на крају улице, делили прве тајне и откривали свет, прича Дамир о детињству. –Но, било је тренутака када сам волео да се осамим, отворим свеску и записујем оно што се дешавало људима из окружења и мени. Нечије речи, дела, али и неправда коју сам стицајем околности спознао, натерали су ме да почнем да пишем и већ тада сам знао шта ћу бити. Пожелео сам да увек имам времена за писање и храбрости да исправљам неправду. Гомилајући саставе, још од детињства сам схватио да желим да их поделим са другима, да оживим свој свет, да свако може да прошета њиме и да упозна моје ликове. Имао сам потребу да вичем да сви чују оно што желим да кажем.
Спадаш међу ретке особе којој су се дечачке жеље испуниле…
– Правни факултет сам уписао сматрајући да уз све поменуто, и на том пољу могу да испуним обећање које сам себи дао као дете: да исправљам неправду и једног дана постанем јавни тужилац. Моји дани на студијама у Нови Саду делом су били исти као и дани сваког другог студента, а другим делом обиловали испуњавању жеља. Уз учење и испите налазио сам времена за аикидо, свирку на бубњевима, сликарство, и – писање! Другари су ми причали да ћу нечег морати да се одрекнем, да нећу имати времена за све чиме желим да се бавим. Ипак, време нам јесте ограничено, али ми бирамо како ћемо га трошити. Са роковником у џепу, обилазећи град или тврђаву, посматрајући Дунав, низали су се сегменти мог првог романа.
Чињеница је да ни у ком случају ниси запоставио студије права, и да је први роман “Ум – проклетство сећања”, сачекао Твоју диплому и запослење.
– У праву сте. Све има свој ред. Када сам након пет година написао роман, нисам желео одмах да га издам, већ сам почео да радим на наставку. Понели су ме прича и ликови које нисам могао да оставим. Када сам написао и наставак, први роман сам послао на конкурс Књижевне омладине Србије„Пегаз“ на коме сам освојио награду, а награђено дело се нашло пред читаоцима. Са задовољством истичем да је роман скоро у потпуности распродат за непуних пола године чему захвалност дугујем Књижевној омладини Србије и директорки Верици Секирарски.
Једна од твојих пасија је аикидо. Одакле овај спорт у дијапазону свестраности Дамира Костовског?
– Мишљења сам да свако мора да зна како да заштити себе и своје. На аикидо ме је 1999. године одвео отац и на томе сам му и данас захвалан: у марту ће бити деветнаеста година како се бавим овом вештином која, не само да ми је помогла да превазиђем страхове, већ утицала да постанем човек који сам данас-сигуран у себе и своје одлуке. Данас сам мајстор звања црни појас 2. дан и тренирам у клубу „Aikido Ikeda dojo Нoви Сaд“, који води Никола Стојановић.
Како протиче Твој дан?
– Не желим да ми време узалуд пролази, те су моје активности унапред уписане. Радни дан почињем кафом, шетњом до посла и размишљањем о новој „глави“ у књизи. А када отворим врата канцеларије, све нестаје и битан је само посао и оно што су моји радни задаци у Тужилаштву тог дана, јер, овом послу се мора приступити пуном одговорношћу: у тим предметима налазе се животи људи, говори Дамир. – Након посла, тренинг, неким данима пишем, неким цртам, а бубњеве сада свирам само у машти, јер би ме избацили из зграде да их заиста свирам. У слободно време препуштам се пријатељима и уживам са вереницом Милицом Јовановић, која ми је подршка у свему што радим, моја инспирација и моја најлепша песма. Њој поклањам најлепше речи, које други никада неће прочитати и које чувам за њу.
Чињеница је да тренутно живиш, радиш и ствараш у Новом Саду. Да ли те то удаљава од родног Пожаревца?
– Ни случајно! У Пожаревац долазим често, и већ на улазу у град, када осетим мирис „Плазме“, оживе сећања на шетње по корзоу, чекање зоре са другарима, основну школу, мале несташлуке и велика пријатељства.
Шта представља мото Твог живота и стваралаштва?
– Реченица „ништа није немогуће“. Она ме води кроз цео живот.
Планови?
– Њих бих најбоље описао кроз мој „зарез“. Своју прву књигу нисам завршио тачком, већ зарезом и желим да верујем да сам једини ко је то учинио. То није штампарска грешка, већ моја борба против краја и мој печат бесмртности. Због тога никада ни једну своју књигу нећу завршити тачком, већ увек и само зарезом, одговара Дамир Костовски. – Ако имам право на то, имајући у виду моје године, порука читаоцима би била да се не труде да краду од времена, да се не труде да га зауставе и успоре, јер оно је моћније од нас и проћи ће. Место тога, нека сваки секунд и сваки трен у потпуности искористе, да не допусте да узалуд тече.
На крају сусрета, Дамир је желео да искаже захвалност породици, свим људима који су били и остали у мом животу, и посебно, својој мајци Снежани:
– Да није било ње, не знам какав бих човек био, у шта бих израстао. Да није било ње, можда моји избори не би били прави. Да није било ње, ја се данас не бих писцем звао.
Влада Винкић