Даница Илић је три године млађа од Клуба чија је председница, но како је уз оца Милорада Милета Илића, жаргонски речено најпре заиграла па потом проходала, Плесни клуб „Болеро“ јој је и прва и друга кућа. Уз поменуто звање, наша саговорница је оперативни тренер у модерним плесовима и национални судија у савременом плесу, али и многоструки шампион. Но, кренимо редом.
Рођена у Пожаревцу, детињство је проводила на Чачалици у улици Цане Бабовић углавном са старијим другарима јер у том крају није имала много вршњака.
-Нарочито сам волела зимски период и игре у снегу, а мајка Мира се нарочито „радовала“ када би ме видела црвених образа на кућном прагу након 6 или 7 сати, док сам лето проводила у башти баке Милеве. Но, пре свега треба поменути нешто чега се сећам само према причи: Прво плесно такмичење које сам посетила било је у Лазаревцу када сам имала непуних годину и по дана. И данас ми са осмехом говоре како сам волела да плешем уз бину, а када бих се уморила заспала бих крај озвучења. Званично, на прве плесне часове кренула сам са седам година, док родитељи иако везани за плес, нису имали посебна очекивања. Имала сам слободу да су ми сви спортови били на располагању. Уз плес опробала сам се у рукомету и одбојци која је и дан данас мој омиљени рекреативни спорт, сећа се Даница Илић и додаје:
– Школу плеса сам похађала са свом другом децом, и по више пута, јер сам обожавала да присуствујем татиним часовима плеса. А такмичарским модерним плесом сам почела да се бавим са девет година. Једино ми је жао што се нисам бавила такмичарским плесом у пару. Прво сам пропустила једног партнера, јер сам се превише нећкала, касније сам већ била дубоко у савременим плесовима и негде смо се тако, брат и ја спонтано поделили и определили да паралелно усавршавамо две различите гране плеса.
ПРВО ОСВОЈЕНО ЗЛАТО СА ДЕВЕТ ГОДИНА
-Прво такмичење и прва златна медаља била је у Лозници 2003. године. Иако сам била узбуђена нисам имала трему. Трему од наступа сам спознала тек око дванаесте године али никада јој се нисам препуштала. Толике године на сцени и око сцене доносе бројне бенефите, а један од њих је да сам заволела јавни наступ и да ми то причињава велико задовољство. Ова вештина ми је много помогла у доба студијаа, када сам морала да водим јавне часове или држим предавање на неку тему.
Даница је похађала основну школу „Десанка Максимовић“ и Пожаревачку гимназију, a oд четрнаесте године добила је прилику да се бави кореографским и тренерским дужностима, раме уз раме са својим тренерима професионалнцима Сандри Пауновски и Данијели Сагић.
-Захваљујући плесу и раду са децом, схватила сам да то иде од руке и у чему бих волела да се усавршим, па уписујем Учитељски факултет који ми је пружио изузетно квалитетно педагошко-психолошке постовке за рад са децом али и одраслима. Методолошки приступ садржају у раду са децом је нешто што сам до танчина апсолвирала на факултету и што успешно примењујем кроз тренерску плесну праксу. Владање педагошким принципима у раду видим као свој огроман плус у односу на друге тренере који нису имали прилику да се са њима сусретну, говори Даница чије је професионално звање дипломирани васпитач у предшколској установи.
-У струци сам радила три године након завршених студија. Скоро годину волонтирала сам у вртићу „Душко Радовић“, а за време пандемије, сам била запослена у две приватне предшколске установе у Београду, из којих носим сјајна искуства и нова сазнања. Међутим срце је очигледно вапило за Пожаревцом, плесом и „Болером“ и коначно се вратило кући.
У оквиру плесних активности наша саговорница имала је прилику да се дружи са плесачима, тренерима и судијама из целе Србије и шире. Похађала је са њима плесне семинаре, стручна оспособљавања и усавршавања, али јој је у драгом сећању такмичарска каријера почела је са дечијим и трајала све до сениорског узрастом.
-Давно сам престала да бројим дипломе, медаље и признања, али можда није лоша идеја да их пребацим у дигиталну форму. Претешко је издвојити најдраже такмичење али са тимом Dance 1 у дисциплини Latinо show драге су троструки првак Југоисточне Европе, државни првак и прво место на Међунарадном такмичењу у Скопљу, вели саговорница која је равно деценију оперативног тренера у модерним плесовима, и додаје:
-Ово звање сам стекла на Високој спортској и здравственој школи у Београду. Национални судија у савременом плесу сам од 2015. године, а судијску лиценцу ми је одобрио и доделио Плесни савез Србије. Тренутно сам на додатном стручном оспособљавању за Учитеље у плесу које је организовао Плесни савез Србије у сарадњи са Спортским савезом Србије.
АУТЕНТИЧНОСТ КОРЕОГРАФИЈА
Како каже, највише се бави street dance плесовима и performing artom. Са ученицима обрађује шири дијапазон плесних стилова, зато што се такав приступ у свету показао као најефикаснији.
-Комплетан и квалитетан плесач, плеше минимум три различита плесна стила. На овај начин омогућавам Болеровим полазницима и да пронађу свој стил и да се сами определе. Када је о кореографијама реч, идеје црпим са различитих страна. Одлучила сам се за аутентичност. Не волим да истражујем кореографије других, или их позајмљујем: идем споријим и тежим путем. Преслушавам велики број музичких нумера и одабирам ону која у мени буди одређену емоцију. Тада креће машта, стварање плесних слика у глави, пробе у сали све до крајњег продукта. Оно у чему уживам је укључивање плесача у процес стварања кореографије. Одрасли углавном имају идеју и песму коју би волели да трансформишемо у плесне покрете, док су деца непресушни извор инспирације за одабир плесних корака, тако да помно пратим њихове емоције, невербалну комуникацију, па и креативне грешке које имплементирам у плес, објашњава Даница.
Радни дан наше саговорнице је врло динамичан. Доста се разликује од типичног јер часови плеса почињу већ око 13 и неретко трају до 23сата.
– У првом делу дана улавном припремам часове, планирам и бавим се тим папиролошким делом. Такође истражујем оно што је датом тренутку потребно нашим члановима, зависно од пројекта и фазе пројекта. И у последње време како наш клуб броји преко 100 чланова, искрена да будем, трудим се да сачувам енергију за њих, да будем расположена, фокусирана и посвећена раду. Након припрема, моја друга кућа постаје наша нова сала, која се налази у Босанској улици, каже Даница Илић и закључује:
– Плес и свој ангажман доживљавам лично. То никада за мене није био посао, који се „одрађује“. Плесу и плесачима у току рада поклањам део себе, што ме на крају дана чини и те како рањивом. Међутим, плес и јесте размена. Плесачи деле исти кисеоник, простор, музику, емоцију и на тај начин се повезују у енергију која је много већа и јача од појединца. Управо због тога желим да позовем сваког ко се није до сада усудио, да дође и окуша се у плесу, јер након само првих начињених неколико корака наступа магија уживања, рекласирања и катарзе.
Влада Винкић
