Низ незавидних околности које деценијама прате простор Србије, увелико су допринеле да се велики број првенствено младих људи одлучи да по окончаном школовању начини животну прекретницу и боље сутра потражи далеко од родног прага. Стицајем околности, територија Браничевског округа спада у ону која је у великом, ако не и највећем броју у односу на остала подручја у Србији, изнедрила генерацијски низ економских миграната, првенствено у земље Западне Европе. Иако такви кораци не само да негативно утичу на популациону политику, већ често изнедре и читаве животне драме, чини се да озбиљност овог феномена најбоље илуструје узречица које прати наше гастарбајтере: „Странац тамо – странац овде“.
Да сваки феномен има свој изузетак потврђује прича коју бележимо у стишком селу Баре. Овде упознајемо млади брачни пар Данијелу и Слађана Ивковића, који су упркос блиском сусрету са Западом Европом, одлучили да се врате селу, заснују породицу, покрену пољопривредну производњу и у овом послу буду успешни. И више од тога! Брачни пар срећемо и упознајемо – у пластенику у коме су од раних јутарњих сати. Око нас на хиљаде повртарских садница постављених „под конац“ и све оно што прати савремени одгој биљака од семена до зреле стабљике: прскалице, термометри грејачи…
– Сваке године ја овде родим по једну бебу, јер овај посао је идентичан одгајању малог детета. Наравно да се шалим, но, овде у сваким тренутку мора да се прати температура, влажност, мора да се зна шта којој садници недостаје, а оне, баш попут беба то не умеју да кажу, чак не могу ни да заплачу, шали се Данијела.
ЖИВОТ ОД ПОЉОПРИВРЕДЕ
Данијела је рођена у селу Баре, а по основној школи завршила је Средњу економску у Пожаревцу. Имала је прилику да попут својих бројних вршњака оде из Србије, јер ван граница су јој и отац, мајка, сестра, зет… Ипак, за њу то није било примамљиво и чврсто је решила да остане овде, у Стигу, у родним Барама. И, како каже – није погрешила!
Слађан се родио и одрастао у Бечу, где је завршио основну и средњу школу. Са родитељима је током године редовно долазио у Баре и чини се да је генетика и љубав ка традицији превагнула да напусти све оно што велики аустријски град нуди и окуша животну срећу уз Данијелу.
– Упознали смо се када сам имо 20, а Данијела 18 година. Како се то код нас каже, „преварила ме“ је и везала за себе и ја сам 1999. године коначно дошао у Србију, у Баре. Свадбу смо направили 2001. године, венчао нас је је свештеник Драган Дешић, а већ наредне године добили смо сина Ивана, који тренутно похађа Политехничку школу у Пожаревцу. Данас смо поносни и на кћер Софију, одличну ученицу седмог разреда.
Уз финансијску помоћ родитеља, Слађан је почео да ради класичне пољопривредне послове од којих је ова мала породица живела: узимао је њиве под закуп, купио неколико пољопривредних машина, обрађивао земљу и био активан превенствено у раду око кукуруза, жита и сунцокрета, док потом почиње и узгој свиња. Са друге стране, Данијела уз мало дете није била у могућности да се стално запосли у струци и путује у Пожаревац, те одлучује да покрене посао у оквиру домаћиства.
– Супруг и ја подижемо три мала пластеника и док је он радио послове око земље и свиња, ја сам се усредсредила на узгој поврћа. Наравно, да није било лако, првенствено због малог детета, али и новина које захтева овакав рад, јер ја сам била до тада усмерена на тотално другачији начин гајења поврћа – на отвореном.
Радни дан је пун обавеза у породици Ивковић, а устаје се у пола седам.
– Спремим доручак за нас, ћерку која иде ујутро у школу и мужевљеву баку Слободанку која пуни равно 90 година. Попије се кафа, погледају вести и тај део дана нам протиче у великој журби, јер нас тек очекује посао. Одлази се најпре у пластенике, у зимским данима проверава се котао путем кога се греје, а потом почиње са заливањем. Наравно, најбитнија је температура која констатно мора да буде око 20 степени, јер све што је изнад или испод ове вредности за сваку биљку у стакленику је шок. Слађан потом одлази на њиву а ја настављам у пластенику. Ручак спремам паралелно са радом, јер су објекти у дворишту, а после напорног рада, увече мало погледамо телевизијски програм, попричамо са децом око обавеза у школи и – то је то!
РАДИ ЦЕЛА ПОРОДИЦА
Тренутно се у стакленицима налази преко 20.000 различитих сорти садница парадајза, паприке, зими је ту салата, док један део, око 2000 садница парадајза породица Ивковић узгаја до самог плода, бере и пласира. У овом послу ангажовани су сви: син Иван, кћер Софија, Данијела и Слађан, који плодове беру, сортирају, пакују у гајбице и припремају за даљи крајњег купца. Занимљиво је да је читава производња зрелих плодова унапред продата, а да по парадајз купци лично долазе у Баре и преузимају на лицу места.
– Када је о преосталом делу садница реч, људи су звали још у време док нисам посејала расад, објашњава Данијела показујући нам свеску у којој је прецизно забележен сваки детаљ везан за узгој, проиводњу, али и коминтенте који годинама уназад сарађују са Ивковићима.
– На жалост, сваке године мањкам са расадом, но, немамо ни могућност ни простор за проширење и задовољни смо оним што имамо и производњом у породичним оквирима.
– Иначе, производња у пластеницима тече циклично, јер имамо три објекта. По окончаном брању, један објекат чистимо и уређујемо, стављамо фолију, док остали нормално фукнционишу. Када је приходу реч, највећи је онај од расада, али је то и најзахтевнији и најтежи посао.
Обилазећи домаћинство ове вредне стишке породице, у разговору сазнајемо да Слађан није везан за рад у пластенику, осим у изузетним случајевима када треба урадити нешто физички напорно или везано за технику и механику, јер је то учио као средњошколац у Бечу. Његов посао везан је за другу грану пољопривреде, доста времена је на њиви и објектима за кукуруз, жито, сунцокрет и узгој свиња. Како каже одушак од напорног дана повремено налази у риболову који обожава.
Очигледно је да је су сав рад уложени велики труд и љубав Ивковића, али и још нешто, помоћ и подршка комшија.
– То је нешто што се тешко може описати. Ту су комшиница Сања, затим Добрила, па Рајко… Увек су ту када затреба, али и ми се њима одужимо у сваком смислу.
Сумирајући ангажовање и радни дан који у овој породици траје некада и по 18 сати дневно, живо нас је занимало да ли Ивковићи имају времена за одмор?
– Посетили сте нас у периоду када је за нас веома напорно. Иначе, увек се нађе времена да проведемо неки викенд ван родног краја, одемо у неку од бања, али и на море. Како имамо вредне наследнике, крај куће смо направили и базен намењен Ивану и Софији који у летњим месецима могу да се освеже и забаве са другарима.
Како на крају од комшија и пријатеља породице сазнајемо, Ивковићи су пример другима. До данас нису узели ни један кредит и овај млад брачни пар је једини у селу који ради овако захтеван и тежак посао.
Испраћајући нас, Ивковићи поручују:
– Свакоме саветујемо да покрену било какав посао, али овде у Браничевском округу, у Србији, јер наша деца, глобално, веома су памента и другачија и грех је да своју памет, вредноћу и идеје продају или поклањају странцима, када је могу уткати у традицију и оставити будућим генерацијама за пример.
Текст и фото: Влада Винкић