Како би начинили причу о Данијели Панић, пут нас је одвео на обалу реке Млаве неколико стотина метара далеко од манастира Рукумија. Саговорница је до нашег доласка искористила прилику и начинила десетине снимака спољног изгледа ове српске православне светиње које нам са поносом приказује на дисплеју свог „Никона“.
-Сада на обали кроз објектив тражим занимљиве детаље који визуелно спајају површину реке са небом, обалом, растињем и птицама којима је овај крај уточиште и основ живота. Управо тај спој у појединим тренуцима буди моју песничку машту и није ретко да уз добру уметничку фотографију настане идеја за квалитетан стих који би се, колико истог дана нашао у мојим рукописима, говори Данијела покушавајући да нађе што бољи угао одсјаја сунца у реци и овековечи га.
Појашњава нам да се фотографијом бави комерцијално док слободне тренутке користи да за своју душу овековечи кадар који потом дели са сопственим књижевним талентом. Када је о поезији реч, Данијела Панић за собом има две издате збирке и заступљена је у бројним домаћим и страним зборницима. Њене песме превођене су на италијански, енглески и арапски језик. За написане стихове награђивана је и похваљивана у Београду, Суботици, Баточини, Костолцу … док у најдража признања сврстава оно из Народне библиотеке „Илија М.Петровић“ за песму „Србине“.
Просветарско двориште
Данијела је рођена 16. априла 1973. године у Пожаревцу одрастајући као једино дете у радничкој породици Верице и Миодрага Панића из Мајиловца.
– Детињство сам провела у просветарском дворишту. Наиме, живели смо поред мог учитеља Бранка, учитељице Добриле и још седам наставника који су овде становали. То доба протекло је у игри и учењу са децом различитих годишта. Комшијска блискост са просветарима од малих ногу била је својеврстан темељ за добру комуникацију, али и развој склоности ка уметничком стварању коме сам се касније озбиљно посветила, каже Данијела.
ПОЧЕЛА НАУЧНОМ ФАНТАСТИКОМ
Детињство је провела у Мајиловцу где је као ђак генерације завршила Основну школу „Вук Караџић”.
-Из тог времена имам највећи број пријатеља који су и данас ту као подршка а верујем да ће ме пратити кроз цео живот. Са њима сам као ученица нижих разреда делила радост настанка својих првих рукописа. Међу радовима доминирали су они чија је тема била научна фантастика, што је тада било мало необично за девојчицу мог узраста. Пар година касније кроз литерарну секцију и смернице моје омиљене наставнице Олге Ацић пласирала сам се за прво а потом и низ школских, општинских и регионалних такмичења. Занимљиво је да сам од добијених награда које су из дипломе обавезно чиниле и књиге намењене нашем узрасту направила своју прву малу библиотеку. Поменуто сматрам основама љубави према књижевности и овој врсти стваралаштва, сазнајемо од саговорнице.
-Уз таленат за писану реч показивала сам склоност ка музици, цртању и фотографији. Стицајем околности последња се изродила из не баш завидне ситуације. Као десетогодишњакиња разболела сам се од великог кашља. Како вакцина код мене није деловала тешко стање забринуло је родитеље за једино дете. У жељи да ми удовољи, расположи и пружи подршку отац ме је питао да ли бих желела да ми нешто купи. У тренутку сам реаговала: фото – апарат! Жеља је била неочекивана јер сам време проводила цртајући одећу за лутке покушавајући да је направим, пошто су моји цртежи тежили ка модној креацији. За само пар дана добила добила сам најновији полароид који је одмах избацивао готове фотографије. Неколико дана касније, када ми је било доста боље својим полароидом овековечила сам своје пријатеље из окружења Сању, Декија, Марину, али и баку Еву и деда Деска. Тако је у мој живот упловила ова уметност која ме је на неки начин вратила у нормалан живот.
Прву песму под називом „Вече” написала је у 13. години и каже да јој је из тог доба најдража награда за есеј на тему „Књига која је на мене оставила најјачи утисак”. Тада је као ученица матичне школе у Мајиловцу за овај рад награђена од сеоске библиотеке.
ОД „МАЈДАНА“ ДО „ГРАДА ОД РЕЧИ“
Године које су дошле Данијела је обележила наставком школовању из области економије у Пожаревцу, Нишу и Београду упоредо са породичним животом. Но, животне околности су је удаљиле од струке за коју се школовала и вратиле још једном у детињство јер је одлучила да се бави фотографијом. Овај пут професионално, чиме се и данас бави не запостављајући лепу писану реч. Више година била је активни члан Клуба љубитеља књиге „Мајдан” Костолац објављујући своју поезију у истоименом часопису. Током 2023. година „Мајдан“ као издавач потписује њену прву збирку „Под велом свиле“ које је пред читалачку публику изашла на Видовдан. Октобра наредне године поменута костолачка културна институција издаје њену другу књигу „Сјај невиног сна”.
-У посебном сећању су ми промоције посебно оне приређене у Народној библиотеци „Илија М.Петровић“ првенствено због подршке великог броја пријатеља, љубитеља поезије и колега из света књижевнисти, вели Данијела Панић о чијем стваралаштву су писали бројни аналитичари и критичари.
Како каже у припреми има више рукописа међу којима ће светлост дана ускоро угледати још једна збирка песама док ће прозна и драмска дела којима лагано прави нове књижевне стазе сачекати неко време у рачунару.
Јовини бисери
Данијелин млађи син Јован честа је инспирација за стваралаштво јер својом енергијом, спонтаношћу и ведрим расположењем доприноси настајању лепих прича. Углавном анегдотама које она и старији син зову „Јовини бисери“.
-Приближавао се крај летњег распуста. Јован не ради ништа: не обнавља градиво, не свира клавир, не вежба. Речју лењствује. Обновио је све што не треба: видео игре, нерад у сваком смислу и спавање до подне. Кажем му: Јоване, крећеш у школу за пар дана… Идеш у интернат! Он кратко одговара: Не. Имаћу јесењи распуст. Објашњавам да је укинут а он наставља: Онда Нова година, Божић и зимски распуст. Када сам рекла да ће и током зимског распуста морати да учи, мало је размислио и казао: О, не…Пробудићу се онда тек на пролеће!
У разговору сазнајемо да се Данијела Панић уз фотографију и поезију активно бави дизајном, уређивањем, техничком припремом и израдом корица за књиге. Уредила је и дизајнирала обе своје збирке, али и књиге својих пријатеља песника међу њима четири збирке Радета Панића.Завршила је рад на првој сликовници за децу коју ради пожаревачко Удружење стваралаца „Град од речи” чији је, уз истомишњенике Ану, Грују и Радмилу, један од оснивача.
-„Град од речи” окупља уметнике из различитих области, негује културу и бави се издаваштвом. Такође, промовише духовну и родољубиву поезију, али окупља хумористе и сатиричаре. Иза нашег ангажовања стоје реализоване манифестације „Смехозбор“, „Уздарје Свете Петке“. Акценат Удружења је на раду са децом и дечјој књижевнисти што нам причињава велико задовољство. Ту је и константна морална подршка родитељима деце са сметњама у развоју и инвалидитетом на шта ме је навело лично искуство са млађим сином у вишегодишњој борби са дисфазијом. Као његов пратилац, сарадник наставницима и стручњацима, стекла сам не само искуство, већ и нови поглед на живот и свет око себе. Највише промена доживела сам самостално успевајући да живот усмерим храбро и без одустајања у сасвим новом правцу, говори наша саговорница.
Просечан дан Данијеле Панић не изгледа као дан уметника. Устаје рано, присталица је здравог живота, често пешачи и вежба.Труди се да се правилно храни и сачува сопствени мир. То је начин да покрене и забележи своју креативну енергију из које настају стихови и фотографије. Добровољни је давалац крви и специјализовани велнес терапеут.
-Поезију најчешће пишем у тишини касно у ноћ или праскозорје. Уметничкој фотографији посветим пажњу када завршим са комерцијалном. Због тога доста времена проводим у родној кући у Мајиловцу у којој налазим сопствени мир. Последњих десет година дом ми је у Пожаревцу а најрадоснија улога је улога мајке двојице синова: Николе и Јована. Са њима и мајком Верицом делим најбољи део живота.
-Мој мото није случајан јер сам као једино дете рано доносила и најтеже одлуке. За сваки нови корак на животном путу било је потребно храбрости и жеље да између њих сачувам своје снове. Зато су мисли старог доброг Волта Дизнија уз чије цртане филмове сам одрастала моја водиља: „Сви ваши снови могу постати стварност уколико имате храбрости да их следите.”
Д.В.