Наш саговорник је професор српског језика и књижевности у петровачкој гиманазији, а дуги низ година активности везује за културна збивања Петровца на Млави. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника града на Млави као и установљења Галерије, док је са песником Зораном Богићевићем покренуо манифестацију „Вече петровачких песника“ која је, иако сјајно замишљена и реализована, стицајем оконости, опстала само неколико година. Да је свестраност овог талентованог ствараоца и педагога талас који га њише широким дијапазоном ангажовања, говори и податак да је Данило Радојковић уређивао лист „Млавска зора“, који је, за сада два пута свитао и два пута залазио за планинама петровачког окружења.
Данило је рођен у Везичеву у скромној али духовно богатој породици:
– Немаштини је допринела очева болест коју је стекао првих хладних јесени по рату у радним акцијама које ни у ком случају нису биле добровољне, већ само тако називане. Његова хронична слабост плућа најтужније су епизоде детињства брата, сестре и мене. Но, лепота одрастања лечила је све, а очева борба са болешћу изнедрила је мајци и нама чињеницу да је он врстан приповедач. Народним језиком речено, имао је читаву књижевност у глави и моје основно усмерење ка даљем школовању лежало је у његовом знању. Касније, као студент Филолошког факултета у Београду убеђен како ћу својом „ученошћу“ појаснити оцу да је епски јунак Марко Краљевић био обичан човек а да постоје реални узорци, попут народне тежње о достојанству, снази и слободи везале баш за његов лик. Он је своја уверења упорно доказивао цитатима из песмама. Касније сам схватио да је за њега поетска истина била једина истина коју је он прихватао, говори Радојковић.
Први књижевни успех, наш саговорник доживљава као ученик нижих разреда основне школе, чега се радо сећа:
– Учитељица је задала тему о пролећу коју би ми преточили у песму. Ја сам у даху, као да сам само то чекао, написао песму од три четири строфе. Строфе су имале по четири стиха а римовали су се други и четврти. Био сам изненађен како сам брзо и лако урадио. А тек учитељица! Похвале пред целим разредом и моја радост и осећање поноса уз благи стид јер нисам био навикао на тако отворену подршку и похвале, прича нам Данило.
Настављајући разговор, сазнајемо да у исто време открива и посебно интересовање за ликовни израз за који је подстицај дошао од оца.
-Тата је имао обичај да на маргинама књига које је читао црта ликове људи. Чинило ми се да то могу боље од њега, и заиста-убрзо сам га превазишао. Похађајући Гимназију у Петровцу професор ликовне уметности био нам је врстан сликар и графичар Емил А. Костић. Својом личношћу снажно је деловао на на нас, а ми који смо имали ликовног дара Костић је ослободио монотоније градива: наше је било да цртамо и сликамо по његовим инструкцијама и усмерењу ка суштини уметничког израза. Професор Костић је заслужан што је тада један број петровачких ученика уписао Ликовну академију у Београду који су данас успешни сликари, прича наш саговорник, кога питањем усмеравамо на колосек књижевности.
– Професор нам је био Бранко Лазић Манас, такође посвећеник свог позива и права ренесансна појава. Чувен због своје учености и говорничке вештине такође је имао велики утицај на нас. Пред факултет био сам у дилеми: сликарство или књижевност, али је животна вагица, сигурно захваљујући и оцу, превагнула на овај други тас. Када сам био примљен на на Групу за југословенску и светску књижевност, сретнем професора Костића. Био је љут. Знао сам да је био у праву као што сам и ја био у праву, значи требало је студирати и једно и друго, сећа се Данило.
Но, материјалне могућности нису дозвољавале да Радојковић „иде на два фронта“ те се у ликовној уметности сналазио сам. Наставио је самостално усавршавање пред сликарским платном до данас, а оно до чега је у сликарству дошао назива једном врстом експесионизма лирског типа. Разговор нас поново води у свет писане речи. Радојковић нам са поносом помиње имена својих професора: Никола Милошевић, теоретичар и филозоф, Јован Деретић, писац „Историје српске књижевности“, академик Мирослав Пантић, Радмила Маринковић, Владета Јанковић…
Једна од слика из Радојковићевог атељеа
ПЕДАГОШКИ И УМЕТНИЧКИ РАД
Уз бројне уметичке активности Данило Радојковић је 2004. године именован за директора Народне библиотеке „Ђура Јакшић“ у Петровцу. У наредне четири године гости су били бројни савремени писци а Библиотека и Центар за културу објавили су завидан број књига локалних аутора. Сада је професор српског језика и књижевности у петровачкој гиманазији, а уз пегагошки не запоставља уметнички рад: учесник је изложби Удружења ликових уметника Петровца, док је прву самосталну изложбу имао 2018.године. Објавио је низ текстова у специјализованим часописима, књигу књижевно критичких текстова „Предели књижевности и уметности“ у издању Библиотеке „Србољуб Митић“ Мало Црниће као и збирку песама „Човеково питање“ коју су издавачки потисали Културно-просветни центар Петровац и Библиотека „Ђура Јакшић“.
Као особа који је од детињства посвећена лепој писаној и изговреној речи као и лепоти ликовног израза, реците на који начин доживљавате стваралаштво?
– И књижевност и ликовна уметност имају исти циљ: духовно узрастање човека а он се постиже естетским феноменом који укида принуду било ког облика. Речју, циљ се остварује само у домену слободе када су и стваралац и његов публикум у питању. Поезија, такође има исту сврху. То је говор који непрозирност света и живота преводи у схватљиве језичке корелате. Стихови су, онако како је то Рилке говорио, искуства а не осећања. Искуство које се мора испољити и мора саопштити свету јер је од прворазредне важности за свет, а стваралац га не може задржати у себи. Приче о инспирацији, или самом пореклу поетског чина, нису без основе. Постоји уочљива разлика између песама које су плод драматичног унутрашњег искуства и оне које су плод наше воље, рада и интелекта.
Шта се тренутно припрема у вашој књиженој радионици, пошто штафелаје и свежа платна већ гледамо током разговора?
– За штампу је спремна збирка песама под насловом „Гладни неба“, која би изашла из штампе да није ванредног стања, закључује Радојковић.
Као особа који је од детињства посвећена лепој писаној и изговреној речи као и лепоти ликовног израза, реците на који начин доживљавате стваралаштво?