Поводом 15. октобра, Дана ослобођења, највише одличје Повељу Града Пожаревца ове године понео је и доктор Ненад Стевић запослен у Општој болници. Стевић је скоро четрдесет година лекар и специјалиста је пулмологије, а Октобарска награда била је повод да га боље упознамо и представимо из неколико занимљивих углова.
Ненад је рођен у Пожаревцу у породици Владете и Јелисавете Стевић који су као просветари радили у Брежану. Мајка је доцније променила професију, постала правник а затим и судија.
– Моје одрастање везано је за Бугарску и Горњу малу и спадам у генерацију која памти последње тренутке старог Пожаревца. Није било много зграда, а ми смо слободно време проводили по двориштима приземних кућа, сокацима, школским двориштима пољанчићима и шумарцима којих је било близу центра. Деце је било много и највише нас је привлачило играње лопте на улици, понекад цео дан, прича Ненад Стевић, који је похађао основну школу која је тада носила има „Вељко Дугошевић“.
– Потом сам уписао Гимназију а још крајем основне школе имао сам план чиме ћу се бавити. Нико није утицао на мене приликом избора професије јер је у нашој породици то слободан избор млађих генерација. Одрастајући и поред своје тетке Наде која је била медицинска сестра, лагано сам упознавао живот здравственог радника. Иако ме ни она никада није убеђивала да се бавим медицином, уписујем ове студије и дипломирам 1981. године, говори нам Стевић.
Прво радно место била је пожаревачка Медицина рада и то је било време када се знало име сваког лекара у граду.
– Каријеру сам почињао поред легенди пожаревачког здравства и нисам изгубио осећај да им много дугујем. Aко бих се придржавао њихових савета никад не бих погрешио, и жао ми је што не могу сваког од њих овом приликом да поменем, јер се бојим да ћу начинити грех ако некога, којим случајем пропустим. И данас се држим њиховог ослонца који су ми поставили као младом колеги, а у сећању ми је остала прича једног од мојих начелника. Наиме, он је у разговору са високим државним функционером чуо причу о томе да, када је својевремено Лењин боловао људи из окружења су му поручили: „не брините, довешћемо вам неког нашег лекара“. На то је Лењин одговорио: „не морате неког нашег, доведите ми неког доброг.“
МЕЂУСОБНА ПОСЛОВНА И БРАЧНА ПОДРШКА
Почетак професионалне каријере Ненада Стевића поклопио се са почетком брачног живота:
– Са својом супругом, докторком Цурицом, пролазио сам кроз све проблеме и ситуације које има брачни пар лекара. Имали смо међусобно разумевања за ноћни рад, приправност, заузете викенде, све оно што иде уз овo занимање и што је најбитније: Наши синови Предраг и Душна су се добро уклапали у ту причу, сећа се доктор Стевић и наставља:
-Даље је све ишло уобичајено: специјализација интерне медицине, ужа специјализација из пулмологије, а то што је супруга била специјалиста оториноларингологије олакшало ми је улазак у струку, тако да се дешавало да неке проблеме и заједнички решавамо.
За близу четири деценије у медицини наш саговорник је, како каже, имао прилике да се сретне са бројним позитивним догађајима због којих се и определио за овај хумани посао, али и новинама које су мењале историју ове области.
– Повремено је било званичних ставова око појединих болести за које се после десетак година испостави да су заблуде, док се често сетим својих почетака и обољења која су настајала као последица сиромаштва и незнања. Данас доминирају болести које су последица лоших навика, преобиља и неумерене количине информација. У сваком случају, од лекара се очекује да пацијентима пружи осећај сигурности и да увек има јасан одговор на свако питање које му пацијент постави. Но, некада је боље да лекар буде свестан да не може да реши проблем и да се према томе управља, казује доктор Стевић, који, осврћући се на актуелну пандемију COVID-a 19 каже:
– Ситуациија са короном садржи ове негативне и фрустрирајуће карактеристике. Наука није свемоћна и свезнајућа, али ће после извесног времена ипак решити ове проблеме. Знање и нова открића понекад личе на вино, није лоше да мало одлеже и да то буде записано у обимним књигама. До тада треба бити опрезан и поштовати једноставне и здраворазумске препоруке које сам саветовао пацијентима у случају респираторних инфекција и док није било епидемије: дистанца, изолација и ношење маске. Када нешто не познајемо довољно, треба бити опрезан!
ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ
Током сусрета сазнајемо да је наш саговорник својевремено много волео фудбал и њиме бавио рекреативно. Слободне тренутке проводио је и планинарећи, одлазећи у лов, а са једним пријатељем имао је заједнички кајак, и имало обичај да се спушта низ Мораву и Дунав.
– Свега тога је било, али не у мери којој бих желео. Наиме, нисам могао да дозволим себи да породицу и посао подредим неком хобију, вели Ненад Стевић који на питање како данас проводи слободно време одговара:
– Мој и живот моје супруге ван професије личи на наслов књиге „Живот човека на Балкану“. Проживљавали смо све оно што и наши пацијенти и суграђани. За неког човека са запада то би личило на авантуру. Зато ми се чини да и ово стање око короне лакше подносимо. За хоби није било много времена. Како је супруга сада у пензији, бави се виноградарством и винарством, а ја јој помажем када обавезе на послу то дозволе. Својевремено сам волео да слободно време проводим поред воде, али и рад у винограду пружа здрав физички напор, добар одмор, осећај креације, смирења а поглед на лозу оставља утисак као да се налазите на реци или на мору, одговара Стевић и закључујућ разговор поручује:
– Много тога се изменило али народна пословица да је здравље највеће богатство биће увек актуелна. Све више схватамо да је здравље капитал који треба сачувати и улагати у њега. Пацијенти морају да обављају прописане превентивне прегледе, нарочито ако се ради о малигним болестима, јер ако се открију на време, могуће је потпуно излечење. Ипак, бесмислено је ићи на редовне превентивне прегледе а да се при томе држимо старих лоших навика. Ту нам никакав превентивни преглед неће помоћи, закључује доктор Ненад Стевић.
Влада Винкић