-Својевремено добијем позив из Академије наука да одем на неки састанак. Најпре сам био изненађен због чега зову мене, а због пословних обавеза, ја на састанак нисам отишао. Пар дана касније поштом ми стижу писмо и енциклопедија под називом „1000 лекара који су обележили српску медицину у периоду од 1804. до 2004. године“. Када сам прочитао писмо и прелистао издање, увидео сам да је у њој заступљена и моја биографија.
Ово је одговор на питање везано за признање знања и звања, које смо одмах по сусрету упутили нашем саговорнику, доктору Слободану Рашули, оториноларингологу у пензији, који је радећи у овој области медицине оставио значајан траг не само на територији Браничевског округа, већ и – очигледно – далеко шире. Као лекар почео је да ради у пожаревачком Дому здравља, по специјализацији долази у Општу болницу „Др Воја Дулић“, док током радног века пролази пут од лекара, преко начелника ОРЛ службе, заменика директора Пожаревачке болнице, фукције заменика директора Здравственог центра Пожаревац, директора Опште болнице Пожаревац – никада не запостављајући струку и пацијенте.
Слободан Рашула рођен је у Пожаревцу 28. јуна 1933. године у радничкој породици Стевана и Симеоне. Стицај околности је хтео да Слободан буде рођен у једној у низу малих кућа преко пута Болнице, а после две године, породица Рашула сели се у кућу на брду, недалеко од Циглане.
– Било је то лепо детињство, три сестре – Милица, Анђелка, Љубинка, ја и улица пуна деце, срећни и безбрижни колико је то наше време одрастања дозвољавало. Чињеница је да су услови живота били тешки, али, не само нама, већ свима подједнако, јер није било велике разлике међу децом. У тој игри, дружењу и једнакости кристалисале су се коцкице будућег времена, кретања, испуњавања жеља и свега о чему смо маштали по прашњавим пожаревачким сокацима.
Образовање је почео похађањем пожаревачке Светосавске школе, после чега уписује и са успехом завршава Гимназију. Био је сјајан математичар, а ван школе активни спортиста, посебно у сфери одбојке.
Упркос таленту и љубави преама природним наукама и спорту определио се за студије медицине.
– Претпоставке мог окружења ишле су ка томе да упишем неки технички факултет. Но, било је три разлога да постанем лекар. Најпре, као спортиста, доживео сам једну тежу повреду и морао на операцију у Београд. Тамо сам већ осетио неку везаност ка белом мантилу. Такође, мој зет Станимир био је војни лекар, а трећи да сам у пар наврата имао проблема са ухом, и одлазио код доктора Хаџи Николића, оснивача оторине у Пожаревцу, који је, по обављеним прегледима разговарао самном о медицини, лепоти и значају позива, сећа се доктор Слободан Рашула.
После матуре, Слободан уписује медицину а занимљиво је да ни у то време није губио контакт са доктором Хаџи Николићем. У тим сусретима, лагано се развијала склоност ка оторини, док је по дипломирању и повратку у Пожаревац сарадња са доктором Александром Воштинаровим определила младог лекара да специјализира оториноларингологију.
– Он је био не само велики човек и пријатељ, већ и особа која ми је уливала додатан елан. Захваљујући њему присуствовао сам и учествовао на стручним скуповима широм тадашње Југославије, јер је увек говорио: „Иди, видим сазнај нешто ново и донеси нама!“. Тако сам колегама у Пожаревцу преносио новине из ове гране медицине, али и држао стручна предавања, писао радове и објављивао их, говори наш саговорник.
У то време радило се много на едукацији не само у оквиру Одељења већ и читаве Болнице, а Рашула је, поштујући речи и идеје доктора Воштинарова, инсистирао код млађих колега да непрестано иду на усавршавања и предавања, без обзира да ли је то била јача или слабија установа од пожаревачке.
– Медицина нити је почела од мене, нити се после мене завршила! Ја сам од старијих учио, а млађи од мене. Младост је тај период живота који даје напредак. У раду сам кориговао много штошта везано за лечење и примену савремених метода и био презадовољан када видим млађе колеге да су моје реализоване идеје преузели и унапредили их. Ја сам ишао напред, они су ишли напред, тако и наука иде напред!
Паралелно са болничким сменама, радом са пацијентима, усавршавањима, Слободан Рашула је налазио време и за бројне активности невезане за медицину. У прво време био је одбојкаш „Железничара“ и то док је овај клуб био првак уже Србије! Занимљив податак је његово учешће у организацији „Љубичевских коњичких игара“, дванаест година био је председник Коњичког друштва, исти период председник Ловачког друштва и више од две деценије председник Ауто мото друштва. За сва ова ангажовање заслужено су пристизала бројна признања како на локалном тако и државном нивоу, којих се др Рашула радо сећа проводећи пензионерске дане.
– Од како сам у пензији ја сам у викендици на Сребрном језеру. Ујутро устајем рано, обиђем двориште, орежем воће, покосим траву, а када време дозвољава редовно по један сат возим бицикл, прича доктор Слободан Рашула. – Када се уморим од ових активности, читам. Наиме, више волим да читам књиге него да гледам телевизијски програм. Имајући у виду да сам ван Пожаревца, а и даље ме привлачи све везано за област којој сам поклонио велику љубав и читав радни век, повезао сам се са колегама који ми редовно достављају литературу из медицине. То је прилика да направим компарацију како се у данашим условима ради оторина у односу на некад и како су технологија и време утицали на начин рада.
Током лета, када је топлије, на Србрном језеру са Слободаном је његова супруга Снежана, а у разговору сазнајемо да је веома поносан на кћери Оливеру која је економиста у Пожаревачкој болници и Светлану запослену у Пореској управи Пожаревац, као и сина Душка који ради у истој институцији.
– Било би неправедно да не поменем оне који ми такође дају велику духовну снагу и радост, а то су унуци Вук, Миа, Мијат, Јелисавета, Сергеј и праунука Тара.
Како смо разговор почели струком, тако смо га и завршили. На питање да ли се и данас, када дође у пожаревачку болницу, среће са колегама, доктор нам је одговорио.
– Како да не! Кад год дођем на Оториноларингологију, изванредно ме дочекају, као и на свим осталим одељењима. Мислим да је ОРЛ Одељење невероватно сложно, где запослени поштују једни друге и то је оно што ме одушевљава, а верујем да је то остало из времена доктора Хаџи Николића и Аце Воштинарова.
Влада Винкић