Човек који је 2006. године у сливу реке Пек самостално пронашао потпуно нови, први и једини праисторијски локалитет из винчанског периода (Неолит – млађе камено доба) је Драган Милановић. Заљубљеник у палеонтологију и археологију, као независни истраживач дуже од три деценије активно и са великом љубављу ради на истраживању фосила и значајну сарадњу остварио је са Народним музејом Пожаревцу. Како каже, за једног од најдражих сарадника из ове институције има археолога Драганом Јацановићем.
Милановић је рођен 8.марта 1977. године у Крагујевцу у породици Часлава и Зорице где је одрастао уз двојицу браће. Веома рано преселио се у село Добра на обали Дунава.
-Предиван крај, предивно детињство: дружење, игра и шетња по шуми која ми је пружала неке нове видике. Наиме, како сам са четири године научо да читам и заволео књиге, посебно су ме занимале енциклопедије о природи. Ту сам се први пут сусрео са фосилима, али, нисам схватао да их има и у Србији. Прекретница се догодила 1985. године када ми је током изградње ђердапске магистрале један од инжењера, чика Мирослав из Чачка, поклонио фосилизованог пужа и шкољку из околине Голупца. Будући да су књиге биле нешто што сам веома лако могао добити и заслужити, почео сам полако да прикупљам литературу из области палеонтологије и стварам библиотеку о фосилима која и дан данас расте. Делом стасавајући уз чувени школски програм тадашње телевизије Београд, маштао сам да постанем Дејвид Белами, енглески ботаничар, аутор и водитељ небројено телевизијских емисија о екологији и животној средини који је посебну популарност стекао серијалом „Не питајте мене“, сећа се тог периода Милановић, који неизоставно помиње и сер Дejвида Aтeнбoра, британског новинара, једног од најчувенијих светских природњака.
– Основну школу похађао сам у селу Добра код Голупца, а средњу у Великом Градишту. Започео сам студије енглеског језика на Филолошком факултету, универзитета у Београду, али нисам завршио. Ипак, читаву деценију радио сам као наставник енглеског језика у неколико школа у Србији, али је палеонтологија остала у срцу.
ИСТРАЖИВАЊА НА ПРОСТОРУ ЧИТАВЕ СРБИЈЕ
Наука о фосилима или палеонтологија бави се проучавањем биљних и животињских остатака из земљине историје. Као и у ботаници или зоологији и у палеонтологији постоје стручњаци за сваку одређену област: инсекти-палеоентомолози, полен-палеопалинолози, рибе-палеоихтиолози…
-Истражујем на простору читаве Србије, односно тамо где постоје услови, а то су седиментне стене и слојеви земљине коре у којима се фосили могу очувати попут леса, шљунка, речних наноса… Палеонтологија омогућава увид у биљни и животињски свет наше прошлости, али је и користан алат за промишљање о будућности, прича Милановић који годинама сарађује са професионалцима ове струке.
– Моја сарадња са професионалцима палеонтолозима огледа се у давању на увид налаза који могу бити интересантни и важни за српску палеонтологију. Конкретно, неки од фосила које сам пронашао били су од велике користи научним радницима у бољем сагледавању чињеница везаних за живи свет наше прошлости, као и геоморфологију наше земље. Истраживања се могу обављати током читаве године, тако да практично сезона „лова на фосиле” и не престаје, вели наш саговорник који уз истраживање ради и на публиковању резултата.
– У припреми је рад на тему фораминифера-сићушних животињских морских организама и коришћења њихових окамењених колонија као предмета за свакодневну употребу у Неолиту, док мој рад повремено прате писани и електронски медији. За непуних месец дана долази екипа руског телевизијског канала „ТВ Култура“ која ће снимити емисију о поменутом првом и једином праисторијском локалитету из винчанског периода у сливу реке Пек.
Вреди поменути да је Милановић својим истраживачким радом и налазима допринео каријери неколицине некадашњих студената, а сада научних радника попут палеонтолога Бобана Филиповића из Ужица који је 2021.године проглашен за најбољег палеоартисту на свету.
– Не желим да изоставим имена Весне Димитријевић, Ивана Стефановића, Љупка Рундића, Невене Ђерић, Драгана Миловановића Кенета … Са њима такође сјајно сарађујем и увек им понудим нешто ново из мог рада, а они мене за узврат осркрбе новим информацијама и допунским знањем, говори Милановић.
РАД БЛИЗАК ТАЛЕНТУ И УМЕТНИЧКОМ ИНТЕРЕСОВАЊУ
Како Драган Милановић тренутно нигде није радно ангажован, уз рад на терену велики део дана проводи израђујући уникатне лампе од рециклираних материјала које се могу видети на Инстаграму: @anarchytect_lamps, али и још неким значајним и корисним активностима, блиским његовом таленту и интересовању:
-Објавио сам неколико збирки песама, као и кратких прича. Бавим се сликарством, глумом, професионални сам музичар (бас гитара) … Практично, то је већина активности које имају везу са уметношћу имају и спајају ме са њом.
На питање како му протиче дан, Драган кратко и јасно одговара:
– Терен, књиге, радионица…
Највећу подршку пружају му супруга Јелена, као и деца Михаило и Ленора. Скупа обожавају да оду у у природу, у лов на фосиле, а ти дивни и ретки тренуци дају снагу, подстицај, идеје и континуитет у послу и заједничком животу.
На крају сусрета Драган Милановић износи сопствени мото који га води кроз живот, истраћивање и уметност:
– Срећу, и одговоре на важна животна питања најбоље је потражити у својој непосредној близини.
Влада Винкић
