Име нашег саговорника је у културно – уметничким друштвима браничевског и подунавског округа подједнако познато као и име његовог имењака из света филма широм некадашње Југославије. Наиме, мало је људи из света фолклора из нашег окружења који не зна за Драгана Николића, хармоникаша, поштоваоца и неговатеља музичке и културне традиције. Уз „дугметару“ је уздуж и попреко прешао готово свако место од Жагубице до Пожаревца које негује стару и лепу традиционалну песму, игру и мелодију, док уз педагошки рад последњих година обавља дужност првог човека костолачког Центра за културу.
Рођен је 1988. године и стасавао у малом хомољском месту, Изварици које се налази у општини Жагубица. Одрастао је уз сестру Невену у породици мајке Снежане и оца Слободана Николића Ниџу.
-У породичном дому провео сам безбрижно детињство, пуно љубави и разумевања, ту сам се формирао полако као личност и слободно с поносом могу да истакнем: за све што сам постигао и урадио до сада огромну улогу имала је моја породица. Они су ми били подршка, разумели мој таленат и жеље и све подредили да успем у свету музике. У тренуцима када није ишло били су мој ослонац, „гурали“ су ме и давали ветар у леђа, наглашава Драган који је четворогодишње основно школовање завршио у Изварици код учитељице Добриле Вучетић.
Управо учитељица је открила код малог Николића таленат за музику и за то сугерисала његовим родитељима.
-Генерално, музика је била присутна у мом животу од како знам за себе, поготово са мајчине стране где су се музиком бавили њен отац, теча и бројни рођаци. Искрено, не сећам се тренутка зашто сам се одлучио баш за хармонику, али до краја живота памтићу датум када сам је добио на поклон. Био је 8.фебруар 1998. Године. Хармоника је била дугметара. Са њом почиње мој музички пут.
Следећег дана отац је Драгана одвео у Бистрицу, код наставника Златка Ристића, а упоредо са основном ванредно завршава нижу музичку школу. Но, класика која се званично изучава у школи отишла је у други план, јер су љубав нашег саговорника били фолклор и фолклорна музика.
-Уз Златка Ристића и његовог оца Станимира, музицирање сам учио и уз мог стрица Љубишу Милошевића из Изварице, Радета Ђорђевића из Кличевца, Бојана Нешића из Јагодине. Од сваког учитеља трудио сам се да упијем што више знања и вештина што ми је омогућило да изградим сопствени стил музицирања. Убрзо, уз подршку стрица Љубише, почео сам јавно да наступам у културно-уметничким друштвима са територије Жагубице. Не умањујући поверење које су ми указала остала друштва из родног краја, посебно издвајам „Младост“ из Крепољина код чувеног наставника Миланчета и „Полет“ из Сувог Дола, говори Драган о својим почецима.
Николић је завршио Теоретски одсек Средње музичке школе „Стеван Мокрањац“ у Пожаревцу, а потом Одсек за музичку уметност односно Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу где 2012. године стиче звање – мастер, музички педагог.
-Како је жеља за подучавање младих и преношење знања одувек била присутне у мени, започињем педагошки рад у Основној школи „Јован Шербановић“ у Лазници где уз десетогодишње искуство радим и данас.
НАГРАДЕ СТИЗАЛЕ У ПРАВО ВРЕМЕ
Кроз разговор сазнајемо да Николић нема посебан такмичарски дух. Како истиче, више је тимски играч али је као млађи сам ишао на такмичења хармоникаша у Сокобањи где се неколико пута надметао у финалу, док је у млађим категоријама често освајао награде, баш у време када су му као подстрек биле и најпотребније. Међу њима издваја прво место међу пионирима на такмичењу хармоникаша у Врњачкој Бањи 2004. године, прво место на такмичењу „Чаша воде са извора“ у категорији јуниора 2005. године и прво место на такмичењу у Тополи у категорији јуниора 2006. године. Као солиста КУД-а „Костолац“ освојио је сијасет награда на манифестацији „Јасеничко прело“ у Смедеревској Паланци.
-На сугестију мог великог пријатеља Живка Гошева из Костолца, 2012. године постајем шеф народног оркестра при КУД-у „Костолац“ код Николе Топа, који је и данас на челу овог успешног и надалеко познатог друштва. Захваљујући овом ангажовању, брзо сам остварио контакте са бројним друштвима на територија Града Пожаревца, Градске општине Костолац и општине Мало Црниће, нарочито са КУД-ом Божидар Димитријевић Козица из Дрмна и фолклориним ансамблом општине Мало Црниће, истиче Николић.
Број културно – уметничких друштава са којима сарађује је велики и међу њима су они из Острова, Кленовника, Ћириковца, Петке, Бубушинца, Малог Црнића, Великог Црнића, Пругова, Великог Градишта, Петровца на Млави, Орешковице, Липа, Осипаонице, Лозовика… док је овај вид ангажовања за нашег саговорника саставни део свакодневице.
– Фолклор је део и један од начина мог живота и много је допринео томе да данас будем овде где сам сада. Омогућио ми је много, а најпре пријатељства за цео живот. Знате, одувек сам маштао да останем упамћен код народа као неко ко се залагао за очување традиције, јер данас брзо живимо у времену када се олако прихватају туђе културе. Оно што су нам преци оставили у аманет брзо се заборавља, јер како се то жаргонски каже: није довољно „кул“. Нажалост, све је мање интересовања за фолклор и нема много музичара који би изводили овај сегмент наше традиције. То је разлог што на све начине покушавам да ученицима у школи и свима са којима сарађујем сугеришем колико је важно да се очува народна традиција. Речју, док су међу нама мелодије, обичаји, музички инструменти, ношња… и ми ћемо постојати. Традиција је обележје и душа народа те мора да се чува и негује, каже Николић.
У циљу наведеног, наш саговорник је прихватио позив директора Центра за културу Мало Црниће Николе Томића и етномузиколога Маје Радивојевић да буде део јединственог тима који је под патронатом Министарства културе истражио поднебље и објавио публикације „Музичко-плесно фолклорно наслеђе Стига“ и „Музичко-плесно фолклорно наслеђе пожаревачке Мораве“.
НА ЧЕЛУ ЦЕНТРА ЗА КУЛТУРУ
Рад у просвети током 2019. године оплеменио је позив и ангажовање Драгана Николића на место вршиоца дужности директора Установе Центар за културу „Костолац“.
-Досадашње искуство много ми помаже да садашњи посао обављам што боље. Уз посао наставника музичке културе и директора једне установе, ангажован сам и као корепетитор и шеф оркестра, а ту су и наступи са бендом „Ноћ до подне“. Све то изискује много времена, пожртвованости и рада, али и бенифиције, јер за мене не постоји ништа лепше од музике! Често се нашалим да моје радно време траје 24 часа. Посао директора установе попут Центра за културу је одговоран и захтеван посебно сада када реализујемо Костолачко лето, један од највећих програма у трајању од три месеца, истиче наш саговорник и додаје:
-Времена за одмор имам мало и углавном га проводим са ћерком Даницом или користим како бих увежбао нову кореографију, неку нову нумеру… Вечерњи сати су предвиђени за пробе и наступе, а слободни викенди су за мене апстрактни појам. Зато кажем да мој радни дан нема краја и никад се не завршава одласком са посла. Ипак у свему што створим и реализујем са екипом сарадника уживам и ништа ми не пада тешко. Радити посао који волите, право су богатство и срећа, закључује Драган Николић.
Влада Винкић
