Животни пут бирала је сама и одувек знала шта жели од живота и шта жели бити у животу. Одрастала је у породици традиционалних вредности, где су материјалне ствари имале малу улогу, док су најчистије и најисправније црте њене личности обликоване управо од најближих. Речју, то је наша саговорница Драгана Алексић, културни радник чији живот најлепшим бојама осликавају глума и фолклор у окружењу на које је поносна од најранијих дана.
-Од рођења живим у малом селу апсурдном по називу, јер се зове Велико Црниће. По мени, ту живе људи великог срца и зато тај назив, без обзира на величину. Рођена сам 1992. године од родитеља Драгана и Сање а детињство провела у мајчиној родној кући, јер је отац страдао у саобраћајној несрећи непосредно пред мој долазак на свет. Без двоумљења, мајка ми је дала његово име које у знак сећања и поштовања поносно носим: Драгана. Животне околности за младо и крхко биће какво сам била имале су своје бреме, те сам сазревала сам далеко брже од вршњака. Ипак, то се дешавало у скромној породици пуној љубави. Старија сестра Катарина, знала је да буде мој други родитељ који ми је тада недостајао, док сам млађим сестрама Милици и Марији животни узор била ја, са сетом прича наша саговорница и додаје:
-На првом месту као подршка и ослонац била је и остала мајка. Зато верујем да све што данас остварујем захвлна сам њој која ме је усмерила и одгајила. Верује у мене, даје ветар у леђа за животне подухвате и често ми говори да сам рођена за велике ствари. Најкраће, то доживљавам кроз Линколнове речи: За све што имам и што се надам да ћу бити дугујем својој анђеоској мајци.
Код Драгане се, како каже, од малих ногу јављају љубав према традицији, матерњем језику и позоришту.
-Култура, језик и уметност су три нераскидиве споне у мом животу. У месту у коме сам одрасла није било пуно културних дешавања, те је ФЕДРАС у суседном Малом Црнићу био празник за наше мештане на који сам и ја са мајком и сестром одлазила да гледам представе. Магија која се дешава на сцени за мене је била очаравајућа. Увек ме фасцинирало како нас глумци из улоге у улогу воде кроз неки комплетно други свет. Често волим да кажем да је ФЕДРАС фестивал који обликује људску душу и себе сматрам федрасовским дететом, казује Драгана.
Године одрастања преплићу се игром са другарима на великоцрнићкиим сокацима, а време похађања основне школе „Моша Пијаде“ у Малом Црнићу ангажовањем у глумачкој секцији.
– Мој таленат за глуму препознао је учитељ Радиша Стојићевић који је са нама радио дечије представе, па сам на његову препоруку постала члан ОАП ,,Бранислав Нушић“ чији сам и данас члан. Прва улога била је ни мање ни више него главна: маћеха у представи „Снежана и седам патуљака“, коју је режирао Спасоје Ж. Миловановић. Није било лако претворити се у злицу и на сваком извођењу слушати скандирања публике када Снежани дајем отровну јабуку, вели наша саговорница.
Но, улога је била тако доминантна да је Драгана на фестивалима добијала награде за најбољу улогу. Најпоноснија је на фестивал у Убу где је награђена као најбоља глумица и први пут доживела да јој се фотографија и име, уз интервју, нађу у новинама.
Као основац похађала је рецитаторску секцију и велико задовољство су јој причињавале награде на такмичењима у српском језику, а себе је одувек видела као наставника. Уз глумачки таленат, Драгана је од мајке и баке наследила љубав ка игри, те јој је и фолклор пасија од детињства.
-Прво културно-уметничко друштво чији сам била члан је ,,Иво Лола Рибар“ у Великом Црнићу. Пет година сам била члан тог друштва и за њега везујем своје почетке као играча, али и кореографа. Уз основну завршила сам и музичку школу где сам у класи Јелене Никић свирала клавир. Сматрала да као неко ко жели да се бави фолклорном уметношћу, мора имати бар основно музичко образовање. Касније сам постала члан Фолклорног ансамбла општине Мало Црниће а перцепцију фолклора као уметничке гране проширила сам захваљујући мом кореографу Николи Томићу. Већ 5 година сам члан истог ансамбла и толико сарадник човеку од кога сам учила, прича Драгана Алексић која је увидела да фолклор поседује далеко више нивоа од основног звука и покрета.
ЉУБАВ КА ПЕДАГОШКОМ РАДУ И ТРАДИЦИЈИ
Слушајући саговорницу, сазнајемо да након завршене Економске школе у Пожаревцу, себе није нашла у овој области те уписује одсек Српски језик и књижевност Филолошког факултета у Крагујевцу. Паралелно са испитима остаје везана како за Велико тако и Мало Црниће. Најпре кроз фолклор и глуму. Знање о фолклору, стицала је на бројним семинарима које је похађала широм земље а искуство упијала са свих страна. Жељу за радом у овој области и преношење знања најмлађима увидео је управо Никола Томић који јој је поверио дечије групе чији је данас уметнички руководилац.
-Љубав ка педагошком раду и традицији усмерила сам на малишане којима преносим своје знање. Сваки осмех и успех који они постигну чини ме поносном. Награда која ласка је прво место на Републичком такмичењу дечијег стваралаштва у Трстенику коју је освојила најстарија дечија група – припремни ансамбл. Такође издвојила бих и Златну плакету коју је извођачки ансамбл ФАОМЦ освојио у Новом Пазару на Републичкој смотри фолклора играјући игре из Стига, на шта сам јако поносна, јер су то игре из мог краја, а ја сам имала прилику да играм баш ту кореографију и својим учешћем допринесем победи. Фолклор је много више од игре: не постоји појединац, сви смо тим, волимо и поштујемо једни друге. Све оно што сам научила као играч у ансамблу, сада преносим на децу којој држим пробе, прича Драгана Алексић.
Када је о глуми реч, Драгана данас у матичном Општинском аматерском позоришту „Бранислав Нушић“ игра своју десету представу.
-Могу рећи да сам на сваку улогу поносна, јер рад са професионалним редитељима је за мене увек ново искуство. Представа која је добила најпозитивније критике публике и жирија на фестивалима је комедија Бранислава Нушића „Др“ у режијиа Невене Ракочевић. На фестивалу у Костолцу, добила сам награду за најбољу епизодну улогу фестивала: креацију лика прије Драге, што је мени било веома важно. Сваки труд и рад се препозна и пре или касније буде награђен. Речју, то је и мој животни мото, а филозофију осећам у чину рада оних послова који ме чине срећним. Љубав према глуми пренела сам на сестрића Косту и задовољна сам што је он члан Школице глуме, те могу да му помажем у остваривању својих првих креација.
Професионално, Драгана се опробала као наставник у својој матичној школи „Моша Пијаде“ у Малом Црнићу захваљујући директорки Винки Палић, али и у школи „Милош Савић“ у Лучици на позив своје наставнице Милене Ћирић. Данас је радник Центра за културу општине Мало Црниће.
– То је место где сам развијала своје таленте, а сада као зрела особа добила шансу да уређујем програме и радим све оно што сам одувек желела. Такође, ангажована сам у редакцији часописа Стиг, што је велика је одговорност али и задовољство. Важно за једну малу општину попут наше је да млади људи остају у свом крају, а ја имам жељу да стварам у средини у којој сам одрастала. На томе сам захвална првом човеку општине Малиши Антонијевићу, који је моју жељу препознао, каже Драгана Алексић и закључује:
– Могу рећи да данас живим свој сан. Све за шта сам се читав живот припремала, учила и радила, обједињујем у једно. За мене су фолклор, глума и књижевност свето тројство и део моје личности. Једно без другог не могу. Некадашњи хоби и љубав временом су постали мој основни посао, а нема веће радости него радити оно што волиш и уживати у томе.
Влада Винкић
