2018-06-17T09:42:46+02:00 17. јуна, 2018. 09:39 |

ДРАГИША ЖИВАДИНОВИЋ: Кад` те повуче таленат…

За плодни стишки простор кога лети купају сунчеви зраци, а зими чешља надалеко чувена кошава, може се рећи да је јединствен по томе што је на свом простору изнедрио, али и дан данас недри, плејаду стваралаца. Међу њима је и Драгиша Живадиновић, чије се стваралаштво дели на више сегмената. Интервју са ствараоцем и уметником договорили смо на промоцији  књиге „Пожаревац у међуратном времену 1918-1941“, аутора др Мирољуба Манојловића, када је Живадиновић надахнуто говорио сегменте издања,  а започели питањем о породици и раном дечаштву.


– Рођен сам у Калишту, од најбоље мајке на свету – Зорице и оца, великог домаћина и књижевника Драгослава Живадиновића. Занимљиво је да сам по рођењу имао само два килограма, а мој рођак Миодраг Ничић, доцнији директор Народне библиотеке „Илија М.Петровић“ у Пожаревцу дошавши да ме види рекао је да до тада није видео мање дете, сећа се наш саговорник ове приче коју су његови родитељи касније често препричавали као анегдоту.

                                        СТИХОВИ У ГЛАВИ ЂАКА ПЕШАКА

Драгиша је детињство провео у родном месту углавном помажући родитељима у сеоским пословима. Од петог до осмог разреда био је ђак пешак прелазећи дневно по 14 километара до Малог Црнића и натраг, што га није удаљило од од надарености за песништво и глуму. Напротив, и данас се сећа како је зими идући ка школи кроз стазе начињене у огромним стишким сметовима смишљао стихове, а каткад и наглас вежбао дијалоге за школске приредбе.

– То није случајно јер је мој отац  Драгослав био не само књижевник и једно време директор Библиотеке у Малом Црнићу,  већ и строг човек који је контолисао мој рад и знање стицано у школи. Посебно је водио рачуна о књигама које сам читао: колико сам разумевао материју, прихватао ликове, говори Живадиновић. – Чини се да ме је то и повукло да већ као полазник Учитељске школе у Пожаревцу прикажем свој таленат.

Било је то време када наш саговорник осваја бројне награде за драмски аматеризам и песништво, а са првим студентским данима Филолошког факултета у Београду, раме уз раме са легендарним Ралетом Дамњановићем, своје, као  и стихове других стваралаца говори у Скадарлији, „Лиону“, Дому омладине…

– Био сам члан КУД-а „Бранко Радичевић“, што ми је дало подстрек да искажем оно што сам носио у себи, што на позоришним даскама, што као песник. Посебно ми је из  тог времена остало у сећању  да сам се као надарени млади глумац, нашао у ужем избору за главну улогу у филму „Вишња на Ташмајдану“ редитеља Столета Јанковића.

                                        И НОВИНАРСТВО У КРВИ

Несигурност глумачке и песничке професије, доводе Драгишу у Пожаревац где се посвећује новинарству:

– Почињем да пишем за лист „Агроиндустрија“, тада великог „ПИК“ –а, а ускоро постајем и његов главни и одговорни уредник. То ми даје простора да покренем уметнички рад у тадашњим предузећима која су пословала у оквиру „ПИК“-а. Убрзо, представе које радим са аматерима потеклим из „Житостига“, „МИП“-а, „Бродарства“ … остварују значајне успехе и победе, посебно на тада великом Фестивалу младости. Гледајући из данашњег угла, чини се да је то била симбиоза сопствених интерсовања којима сам заинтригирао многе талентоване људе из Пожаревца и околине и увео их у свет уметности.

Значајно је да сам Живадиновић ни у једном тренутку није запоставио сопствени таленат. Као активни члан Аматерског позоришта „Миливоје Живановић“ деценијама на сцени оставља упечатљив траг не само пред публиком, већ и пред критиком, о чему сведочи мноштво награда и признања:

Желео бих да истакнем награду „Миливојев штап“ за улогу у представи „Ђура Јакшић у Пожаревцу“, али и реплику Миловојевог шешира освојену у Лугавчини, каже Драгиша Живадиновић, чија је недавна улога у комаду „Маратонци трче почасни трг“ изазвала одличне реакције публике.

Настављајући разговор са Живадиновићем, занимало нас је како је текла његова професионална каријера новинара.

– Уз рад на листу „Агроиндустрија“, радио сам на појединим емисијама Радио Пожаревца, рубрике у недељнику „Реч народа“, али и листовима широм земље,  настављам као новинар „Борбе“, а  посебна част ми је указана 1998. године када сам проглашен за најбољег колумнисту. Реч је о серији текстова под насловом „Живеће овај народ“ која је три године из недеље у недељу пленила читалачку публику Србије.

Упркос ангажовању на пољу драмског аматеризма и новинарства, Дагиша Живадиновић није запоставио своју љубав из дечачких дана. Импресиван  је број периодике међу чијим корицама су се нашли поезија и проза овог ствараоца. Објављена му је збирка прича „Каобиљске ватре“ као и збирке поезије „Сновидље“ и „Клелек“ а књига „Света реч“ проглашена је најбољном од стране Браничевско стишке књижевне заједнице. Признањем су овенчане и његове  приче „Клечана торба“, „Клетва за јалове кучке“, „Кућа за шарена јаја“… док је песма „Иза вида вид“ на Фестивалу родољубиве поезије у Београду освојила другу награду. Песма „Искидани цвет“ сврстана је у зборник „Српски виногради“ Међународног фестивала боемске поезије у Београду, док 2017. године за песму „На мајчине груди млекопољне“добија Специјалну награду „Видовдански цвет“. Уз наведене и бројне ненаведене, Драгиша Живадиновић је добитник награде КПЗ Пожареца за ангажовање у култури.

Данас дан нашег саговорника  почиње  јутарњом кафом уз обавезно прелиставање новина, јер су му новински папир и олово професионално у крви.

-Следе телефонски и лични контакти са сарадницима, припрема за поједине јавне наступе и промоције, док други део дана посвећујем сопственом стваралаштву. На папир стављам идеје настале током преподнева, уобличавам стихове или прозне радове све до вечерњих сати. Наравно, када имам неки од јавних наступа или позоришних представа, дан је нешто другачији, али не битније у односу на овај који сам описао.  

Влада Винкић