Драгослав Димић: Носталгија нема цену

Драгослав Димић нас је дочекао у кућној атмосфери за великим радним столом по коме су прострте самолепљиве сличице из колекција „Фудбалери и тимови“ које обухватају период од 1974. до 1977. године. За многе је то било време размене сличица испод школске клупе, играње „тапки“ на великом одмору и лепљење сличица у тек купљеном алубуму. Разгледамо полице у соби. Попуњени и уредно фолијом упаковани албуми „Минхен 74“, „Аргенина 78“„Шпанија 82“, поменути „Фудбалери и тимови“, „Кош“…

-За нас је то био део одрастања а данас носталгија за прохујалим временима. Управо ме је носталгија увела у овај хоби који испуњава не само моје слободно време већ и дух , вели Димић коме су уз албуме пасија и стари стрипови, етикете популарних произведа у некадашој Југославији, филателија и филуменија за коју смо овом приликом први пут сазнали. Реч је о сакупљање сличица са кутија шибица.

– Као ученик основне школе био сам сакупљач сличица различитих тематика. Такође на часу историје имали смо обавезу сакупљања сличица „Догађаји из НОБ-а“ што је био занимљив начин савладавања градива који је поспешио моју пасију. Уз спорт ту је било још тема које су ме просто вукле да сакупим сличице и попуним албум а сваки динар који добијем добродошао је да одем до трафике и купим неку кесицу. Ипак у то време нисам обраћао пажњу на многе детаље за које данас знам да су битни а када се албум попуни стоји на полици па кад мајка сређује оде у подрум, сећа се наш саговорних почетака овог хобија који се лагано гасио са школским и животним обавезама.

Железница део детињства и традиције

Драгослав је Рођен у Пожаревцу 2. децембра 1967. године у породици оца Томислава и мајке Ангелине Димић.

-Отац је својевремено као радник тадашње Југословенске железнице службом дошао у Пожаревац тако да је моје одрастање било везано за железницу. Како смо становали у близини Железничке станице, мој и свет мојих другара била је читава улица Кнез Милошев венац. И сада се сетим мале продавнице сладоледа у којој смо најрадије уз сладолед јели ћетен алву, суџук и тулумбе, али и млечног ресторана преко пута. Највише смо се играли у једној композицији уског колосека на чијем челу је била локомотива коју су сви звали и знали као Ћира. Наиме, након укидања пруге узаног колосека овај раритет је дуго самовао у једном делу станице и за нас децу био празник дружења и разних игара. Као нешто старији редовно смо одлазили на стадион фудбалског клуба „Железничар“, сећа се Димић.

Димић је завршио основну школу „Вељко Дугошевић“ а како се време његовог школовања поклапало са средњим усмереним образовањем, прве две године ишао у пожаревачку Економску школу.

-Да не бих изневерио породичну традицију трећи и четврти разред завршио сам у Железничкој школи у Београду на смеру за машиновођу. Школовање сам наставио у главном граду на Машинском фаултету стичући диплому железничко – машинског инжењера. Као стипендиста првих година радио сам на железници у Макишу а од 1991. године враћам се у родни град  и запослење налазим у ТЕ КО Костолац, испричао нам је Драгослав који је данас машински инжењер у Дрмну.

У СВЕТУ КОЛЕКЦИОНАРСТВА

Повратком у родни град и формирањем породице наш саговорник се лагано враћа у свет колекционарства, али много озбиљније.

– Не могу да дефинишем да ли сам се тада наставио или из корена почео јер сам уз колегу који је пасионирани колекционар почео да идем по бувљацима и скуповима а дечачко сакупљање сличица и маркица почео да гледам другим очима. Уочио много тога што нисам знао. Колекционарство је широк појам а ја сам се определио за неколико сегмената које управо гледате.

Одушевљени стриповима из серија „Лунов Магнус стрип“ и „Златна серија“, албумима са поштанским маркицама и сличицама са шибица (филуменија), етикетама, примећујемо да је Димићев фокус усмерен на сакупљање сличица и попуњавање албума из прохујалих времена. Док пажљиво лепи сличицу на маркирано место у албуму прича:

-Циљ у овом хобију је да склопим један албум попуњен сличицама од првог до последњег нумеричког броја. Колеге са посла који знају моју пасију често пронађу и донесу по нешто: неко сличице, неко донекле попуњене или празне албуме. Нешто поклоне, за нешто их наградим. Такође албуме и сличице купим на бивљој пијаци или неком од скупова колекционара. Тада почиње други део мог рада.  Када имам више албума исте серије одаберем најочуванини који није цепан, исписиван, лепљен селотејпом. Мања оштећења рестаурирам и када то доведем у ред почињем да правим колекционарски примерак. Лепим сличице које имам за ту серију а потом почињу да раде телефони и шаљу меилови све у потрази за сличицама које недостају. За неке се чак оде и у други град. Када попуним албум један обавезно остаје мени а остале понудим другим колекционарима, објаснио нам је Димић.

Најдуже је сакупљао сличице фудбалера и кошаркаша за период 1970. и 1971. година издавача „Колинске“ из Љубљане. Рад је трајао десет година. Но, показујући нам један албум Драгослав долази до занимљивог детаља:

-Посебно ми је драг албум сличица самолепљивог џинса различитих симбола и логотипа рок група, аутомобила, познатих  фабрика и брендова. Како је издање веома старо готово је немогуће наћи сличице и да бих га испунио недостаје још пет. Верујте да покушавам да га попуним дуже од двадесет година, каже Драгослав констатујући да поменути албум „Колинске“ ипак није онај који је најдуже сакупљао.

-Битан сегмент колекционарства је искуство и дружење. На скуповима и сајмовима чуо сам веома интересантне приче и догађаје а упознао сам се са људима различитих животних профила и образовања од академика, професора факултета, лекара, правника, судија…

Када је о сличицама реч најпознатији издавач је италијанска фабрика „Panini“ из Модене препознатљива логом са фигуром витеза са копљем док су међу домаћим предњачиле „Дечије новине“ из Горњег Милановца. У колекцији примећујемо јединствен албум „MAGIC–врт у кући“ са сличицама мирисних биљака и цветова. Замоливши домаћина за експеримент, скинуо је заштитну фолију и загребао сличице на којима су зачинска биљка и воће. Невероватно, али и данас после 50 година оне су мирисале! Занимљива серија сличица је „Ото-мото“ које нису самолепљиве већ их је сакупљач сам лепио углавном брашном и водом, лепљивом траком па чак и лепком за ципеле коју користе обућари.

Пожаревачки албуми и сличице

Код Драгослава смо видели да је и Пожаревац својевремено издавао албуме и сличице. Посебно интересантан детаљ је велики „Житостигов“  албум са сличицама са почетка шездесетих година. Реч је о издању „Спорт таблица“ коју је „Житостиг“ штампао у циљу ширења асортимана сопствених производа и прилагођавању млађој популацији. Таблице су заправо биле сличице најпознатијих домаћих фудбалера а свако ко попуни албум и донесе га у продавницу „Младост“ за верност „Житостигу“ добијао је фудбалску лопту.

У време када је „Воћепродукт“ производио чувени спанаћ „Попај“ истовремено је издао албум и 16 сличица са овом тематиком која је била популарна широм тадашње Југославије.

Радни дан Драгослава Димића почиње одласком на посао а по повратку руча и креће у нову авантуру са циљем да попуни албум који има 600 или 700 сличица. Како каже то су нека два сата рада која обухватају и контактирање људи са стране у потрази са недостајућом сличицом. На питање како укућани гледају на хоби Драгослав се од срца насмејао:

-Нисам заинтригирао ни супругу Биљану ни сина Стефана ни ћерку Теодору. Није то њихов фах, тако да на овом пољу ратујем сам, али се и маскимално опустим.

Дружење са Димићем трајало је готово три сата а чињеница је да нисмо дотакли бројне сегменте. Тако смо само погледали невероватно очуване и фолијом заштићене стрипове, филателијске и филуменске албуме, колекције етикета из времена СФРЈ… Опчињени албумима сличица пред полазак сазнајемо да не сакупља нова издања сличица, али радо гледа младе који се окупљају у градском парку и размењују их.

-Нисам у тој причи. Ја сам у причи свог детињства коју живим и данас и то је мој вентил и ослонац за следећи радни дан. Ту нема дилеме да ли нешто планираш или не. Једноставно као да си ушао у чаробну пећину а случај или догађај те води даље. Тако се склапају познанства, размењују искуства и стичу нова интересовања. Једноставно,  носталгија нема цену, закључује Драгослав Димић.