Сликар Владета Делетић је уметник који већ пету деценију своја дели недри на костолачкој обали Дунава. До данас је имао четири самосталне и више од 350 колективних изложби широм некадашње Југославије, Србије и иностранства. Приликом сусрета са поносом истиче да је учесник небројено ликовних колонија и хуманитарних акција, али и организатор школа цртања и сликања и уметничких радионица. У посебном сећању су му некадашњи Сусрети другарства Југославије у оквиру којих је освајао награде такмичења са којих се родни град враћао са повељама и признањима, док у један од најзначајних успеха сврстава друго место на Такмичењу уметника металаца Србије 1976. године у Трстенику.
– Рођен сам 3. јануара 1958. од мајке Ружице и оца Војислава. Већ као трогодишњак, са две године старијим братом живели смо са мајком у мултиетничкој заједници, такозваном Белом двору у баракама. Од тада су у мени сећања на дане када сам проходао и уздигао да загребем прве исцртане линије на замрзнутом или замагљеном прозору собе. Разваљене бараке, угаљ донет са оближње сепарације за потпалу, радни логор, управна зграда и бункери на врху брда Сопотска греда заостали из рата… слике мог детињства. Термоелектрана, копови, депонија пепела и смећа, уништена природа, кошава и прашина. Са друге стране добри људи, њихово сиромаштво и судбина, здрава поља и воћњаци, нетакнута природа и Дунав. Све је то био део одрастања, са сетом говори Делетић.
Тако је започео своја дечија жврљања, копирања на прозору, а касније и озбиљније радове. Каже, најчешће је цртао ратнике средњег века, јер је у њима симболично видео сопствену борбу за своју част и право на бољи живот, да буде срећан и радостан. Такође, у тим ратницима видео је и чуваре, јер само ко чува природу може бити слободан у њој.
-Схватио сам да је то нагон и лагано почињем да се бавим сликањем. Прва похваљена слика била је рад у темпери „Брод Аурора“, а потом основна тематика у основној школи: Лењин, партизани, као и друге теме по слободној вољи наставника.
У ВОДАМА УМЕТНОСТИ
– Када сам у својој 14. години упознао локалног уметника Франца Пајка, први пут сам дотакао квалитетном четкицом и бојама уметничко платно. Од тада сам стварао оловком, угљеном, тушем, уљаним пастелом и уљаним бојама, а прве озбиљније радове започео сам у Средњој машинској техничкој школи у Костолцу, прича Владета.
Старији Владетин брат Драган који се бавио графиком, упознао га је 1979. године са иницијаторима оснивања Ликовног клуба при КУД-у Костолац, те исте године постаје члан и у њему остаје до 1991. када бива расформиран. Тада наставља да ствара индивидуално, а наредне године бива изабран за члана Удружења ликовних стваралаца „Милена Павловић Барили“ у Пожаревцу. У сарадњи са Библиотеком и Месном заједницом Костолац оснива, региструје и постаје председник првог Удружења ликовних уметника овог града чиме је утемељено постојање уметности у Костолцу. Вреди поменути да је паралелно члан Удружења „Спектар“ у Костолцу и „Ђура Јакшић“ у Пожаравцу.
– Данас стварам у Атељеу „Делтаарт“ углавном уљем на платну, акрилом и другим техникама. Обрађујем скулптуре у дрвету, док у слободно време напишем коју песму или кратку причу, вели Владета Делетић чији су радови објављени у алманаху уметничког стваралаштва „Колонада” чији је издавач Синдикат „ЕМС“-а .
САВРЕМЕНИ НАДРЕАЛИЗАМ
– Моју уметност сматрају савременом надреализмом. Заснива се на духовно културно и интелектуалној вредности личности, која подстиче позитиван међуљудски однос и њихов позитиван став према очувању еколошких ресурса, слободи и права на живот и социјализација. Цео опус уметничког стваралаштва носи назив „Концептуалност свести” што објашњава упрошћавање слике у најједноставније речи и мисли, објашњава карактер појединца и друштва у савременом свету.
Делетић кроз своја дела унапређује позитивне емоције, осећања и друге духовне вредности у тренутку сачуваних успомена. Објашњава свест која је пољуљана у савременом друштву где се тражи и вреднује умереност, оригиналност и једноставност реализације остварења циљева сведена на јасно изговорене речи.
– Иако је мој професионални рад деценијама везан за ЕПС, тачније ТЕ КО Костолац, сваког тренутка у дубини душе прати ме уметност и стваралаштво у атељеу. Наравно, уз немерљиво разумевање и подршку најдражих, супруге и синова, закључује Владета Делетић.
Влада Винкић