Кренувши у сусрет саговорнику, долазимо у Велико Градиште у намери да пренесемо нешто посебно. Улазимо у улицу Војводе Путника и стижемо до Пигозе. Спратни објекат пред којим смо зрачи невероватном енергијом и посебним визуелним идентитетом. Загледани у призор несвесно одговарамо на љубазно „Добар дан“ и враћамо у реалност поздрављајући се са особом која одише епитетима којима смо управо описали простор где се налазимо. То је Душко Зеја Јовановић који нам пружа руку добродошлице и упознаје са својим музом која га прати кроз живот: супругом Љубинком-Бубом. Овај, очигледно и данас заљубљени пар, искру заједништва и разумевања распламсао је првим сусретом на свадби Зејиног брата пре пола века, док одлука о заједничком животу и претеча судбоносном „да“ пада, веровали или не, у кући велике Жанке Стокић.
-Добро дошли у Пигозу, мој атеље, галерију, библиотеку, архив, музеј, задужбину, кућу у којој живом и надасве: стециште невероватних тајни и исконских обреда. Речју Градиште-Средиште између Лепенског вира и Винче, вели Зеја појашњавајући да је име Пигоза настало од почетних слова њему посебно значајних топонима: Пинкум, римско име Великог Градишта, Гoрицa, брдо крај родног места његове мајке Зaтoња чија су прва слова заправо завршни део поменутог назива.
Опуштени позитивним духом којим нас домаћин обасипа, овај пут се јавља и блага зебња: у причу нисмо ни ушли, а пред нама је импозантан след за који није довољан кратак новински текст већ -роман. Душко је рођен у Великом Градишту у породици Северинке и Драгослава – Драгог Зеју, овдашњег трговца.
-Одрастао сам уз браћу Зорана и Владу, а највише боравио у мајчином родном Затоњу код баке Катарине у коме почиње спој са уметношћу. Први радови настајали су усијаном иглом на дрвету иза којих су остајали симболи и мотиви за које сматрам да су до мене долазили из свемирских даљина. Уосталом, и данас је мој поглед на свет ванземаљски. Моја бака је била жена која је знала многе тајне природе и обилно користила у животу, комуникацији па и лечењу, а мудрост коју је поседовала сматрам ембрионом мог стваралаштва. Жена као родиља и стваралац света ме је фасцинирала, и све што сам у уметности урадио заснива се на томе. Поласком у школу наставио сам да сликам на дасци, а мотиве који су настајали, искрено, ни сам нисам разумео. Једноставно, од некуд су долазили сигнали које сам преносио у радове, сећа се Душко Зеја Јовановић, наглашавајући да је уместо академије завршио најважнију – животну школу.
-У Немачку сам отишао са двадесет три године и стварајући провео четири деценије. Тамо сам стекао звање интернационалнног слободног уметника, пoстao члaн Удружeњa ликoвних умeтникa Нeмaчкe и Међународне уметничке асоцијације која је једна од партнера Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу широм планете познате као UNESCO, сазнајемо од Јовановића који је у Немачкој водио и сопствену уметничку школу.
ГАЛЕРИЈА ЗА НАРОД, АРХИВА ЗА ИСТОРИЈУ, ТАЈНЕ ЗА ВЕЧНОСТ
Када се уђе у храм уметности Пигоза нађете се у Зејином првом атељеу у коме он има контакт са народом а потом и други где се раде скулптуре. Ту је и музеј ископина из праисторије. Следећи простор који обилазимо је галерија са старим клавиром, малим скултурама начињеним од разних материјала али и пепео Јовановићевих спаљених слика.
-Живећи и стварајући у Немачкој, током санкција које су увели нашем народу, санције су биле уведе и мени, а ја сам у знак протеста јавно спаљивао сосптвена уметничких дела. У јавности је то био шок, многи су желели да откупе уредно заведене и оверене репрографије спаљених радова, што нисам допустио. Оне су овде и ускоро ћу их изложити, појашњава Зеја уводећи нас у своју канцеларију којом доминирају посебно израђена врата која су невероватно уметничко дело.
-Реч је о вратима која су требала да буду уграђена у Затоњу, у кући Милоша Црњанског након снимања филма „Сеобе“, али је наког пројека све уклоњено и моја јединсвена идеја пропала. Ипак, врата су сачувана и свака од пет у себи носе по 50 женских портрета скривених у посебним преградама. Укупно 300 слика, говори Јовановић чији је посебан кутак у Пигози наглашен дрвеном плочом на којој је исписан Зејин животни мото: Сви су исти сем мене.
Одлазимо на спрат степеништем где је мноштво слика. Зеја нам показује прву библиотеку у којој се налазе комплетна сазнања о налазишту Винча и води у посебно осветљену просторију коју красе његови рани радови на дрвету. Потом улазимо у другу библиотеку коју је наш домаћин формирао протеклих 40 година. Чини је преко 7000 књига. Следећа просторија је збирка сатова и оригиналних премета попут старих шиваћих и писаћих машина, потрепшина које су се некада користиле у домаћинству, Пежоова машина за млевење шећера, бакелитни телефон…Пратећи Душка улазимо у простор са старим пеглама и нечим посебно занимљивим: стакленим отовором иза кога су у зиду уграђене три светске тајне. Ту је и Зејин зимски атеље, такозвана специјална архива и још једна библиотека од 300 књига записа, исечака из штампе, скица.. -Из ове собе је најлепши поглед на Дунав. Када се пробудим, најпре дођем овде да поздравим своју реку и тек тада почиње мој радни дан, вели Душко Јовановић који је до данас израдио 8000 оригиналних дела, међу којима су и скулптуре начињене од различитих материјала а посебно занимљиви радови су начињени од старих књига назване Умовање.
Када је о сликама реч, како чујемо од уметника, основ сваке је проливена вода по папиру или платну која даје јединствену основу коју Зеја четком и бојама обрађује стварајући непоновљиво дело. Интересантно да свака Душкова слика у себи садржи песак помешан са бојом или у виду основе на којој ради.
Паралелно са ликовним стваралаштвом Зеја деценијама спроводи посебне перформансе који привлаче велику пажњу. Носећи посебан накит, у скаду са уметничким ритуалом у облик крста поставља две црвене поњаве од чисте вуне које су бака Катаринин ручни рад. Како наглашава, обављајући јединствене покрете и визуелене приказе, у сваком од ритуала осећа дубок духовни спој са баком али и насталим и будућим делима. Зеја је и умеТник речи. За собом има 42 збирке песама, али како је српски веома богат језик, многа од ових дела нису могла да буду преведа на друге језике. Ту су је и мноштво кратких прича и роман. Током заједничког живота, уз сву подршку супруга Буба је Зеји подарила сина Адониса и кћер Аријану, који нису пошли очевим уметничким стазама, али га поштују и дају подстрек за даљи рад.
Свесни да у причу нисмо могли да сврстамо сијасет делова из живота Душка Зеје Јовановића, ову привилегију препуштамо читаоцима да открију посетом Пигози. Зеја и Буба нас испраћају пут редакције усмеравајући погледом на оближњу галерија Зеја 47 у којој се одржавају изложбе и књижевне вечери. Тренутно се реновина и дограђује простором за боравак уметника који је моћи да буду у Градишту и стварају. Биће то дар таленту и подршка стваралаштву.
Влада Винкић
Фото: Лична архива Душка Зеје Јовановића
