Добити друштвени стан на коришћење, понекад је теже него постати милионер посредством лутрије. Мали број срећника, којима у току године представник Самоуправне интересне заједнице становања при предаји кључева стана, каже: „Честитамо усељење.“ Мали је број таквих, кажемо, када се зна да је прошле године у општини Пожаревац, кров над главом добило 248 радника. Ове године, добиће их још 224, а према речима одговорних у Самоуправној интересној заједници становања, без стана је тренутно 2.400 радника. Међу њима је велики број са дужим радним стажом и вишечланом породицом. Ишчекујући срећан дан усељења у сопствени стан, сви они се на различите начине довијају да до тог времена обезбеде сопствени мир и мир својих свекрва, ташта и газдарица, чији су станари.
Тачан број оних који данас у општини Пожаревац издају станове, не постоји. Осетивши да им у недостатку друштвених станова и у ситуацији великих поскупљења грађевинског материјала, цена расте, газде и газдарице су одлучили да од „бескућника“ извуку све што могу. Као стан за издавање, издаје се све и свашта, А цене су папрене.
У центру града, изнад пословнице „Путник“, један власник стана проценио је, а ми мислимо и преценио, када је за становање у свом једнособном стану, затражио 4.000 динара месечно. Стан наравно има купатило, наглашава понудилац стана. Једна је пак газдарица, мало даље од центра града, за собу у подруму, не већу од пет квадратних метара и за неколико квадрата (пре сантиметара, а не метара) шпајза, затражила 1.500 динара. Истакла је да се соба добро греје и да јој можда грејање и није потребно, јер се топлота из њеног стана шири и у овај део зграде. Вероватно да је у цену стана укључила и овакав начин грејања. Навешћемо још један пример. Власник једне комфорне куће у Пожаревцу објавио је оглас којим тражи станаре. У обзир долазе факултетски образовани људи, по могућству лекари и то без деце.
Очигледно деца би му нарушавала мир, али зашто баш жели факултетски образоване људе, па још лекаре? Можда због прве помоћи, злу не требало или пак мисли да само факултетски образовани људи знају културно да станују.
Истакли смо само неке примере. Има их, међутим, више. Ми постављамо само три питања. Ко контролише понашање власника станова за издавање? Могу ли они да цене дижу у небеса и уцењују оне којима гори под ногама? Ко им даје за право да шупе проглашавају становима?
С. Евковски