Сусрет и разговор са Гораном Стојићевићем уприличили смо у правом смислу речи између два снимања. Наиме, уз бројне обавезе везане за јавну сцену наш саговорник већ трећу годину припрема и води телевизијску емисију хуманог карактера „Рука спаса“ која се емитује на БН Телевизији у Бјељини.
– Немерљив је душевни мир када некоме кога живот није даривао срећом и могућношћу да самостално обезбеди средства за бољи живот, лечење или опремање скромног животног окружења, обрадујете и пружите руку спаса која ће дати подстрек за нови и бољи дан. То је суштина емисија коју ради наша екипа, уз подршку великог броја личности из света уметности и естраде, објашњава Горан наглашавајући да је реализација читавог пројекта веома захтевна. Изискује не само креативне и организаторске способности већ нешто много више – искреност, људскост и хуманост.
Присутан на јавној медијској сцени дуже од три деценије, Горан Стојићевић за собом оставља траг као глумац, шоумен, радио и телевизијски водитељ и, надасве. сјајан имитатор. То му је својевремено донело и популаран надимак Карамела, везан за незаборавну духовиту креацију Зорице Брунцлик и њену истоимену песму. Но, иако су га бројне обавезе по мало удаљиле од родног Пожаревца, овај град заузима почасно место у његовим сећањима и срцу.
-За детињство ме везују лепе успомене. Тај период најпре сам провео у Мачванској улици са мајком Гоцом, оцем Радишом и братом Зораном, док је складни породични миље био употпуњен баком Надом, деком Миланом и тетком Даницом. Безбрижно време пуно љубави и поштовања породице. Након извесног времена са родитељима се селим у стан у Улици Радомира Миленића Руса, похађајући школу „Вељко Дугошевић“. Интересовања која сам носио из детињства водила су ме кроз бројне секције међу којима су предњачиле оне у којима сам могао да се докажем као глумац и певач, сећа се тог доба Стојићевић чија значајна животна прекретница почиње поласком у Економску школу „Жижа Лазаревић“.
КАДА СЕ ПРОФЕСОРИ НАЉУТЕ
Најпре међу друштвом са успехом имитира своје професоре, а након јавног снимања култне емисије Радио Београда „Вече уз радио“ Николе Караклајића у фискултирној хали школе, мишљења бивају подељена: једни су били бескрајно љути, а други одушевљени гестикулацијом, начином говора и наравима којима је поједино наставно особље духовито представљено. Овај догађај недвосмислено је резултирао чиљеницом да школа и Пожаревац у својој средини имају натпросечно талентовану особу пред којом је каријера.
– Таленат око имитација запазио је Миле Вељковић, уредник емисије „Млади имају реч“. Доласком у Радио Пожаревца најпре „скидам“ гласове спикерки Гордане Ристановић и Гордане Кузмановић, потом се активно укључујем у реализацију овог веома слушаног омладинског сегмента, а неретко се појављујем и у улози водитеља, каже Горан Стојићевић који се радо сећа учешћа у реализацији омладинских радио драма. Оне су под ауторском палицом Сузане Јаковљевић освајале срца слушалаца. Једну од њих „Воз без усмерења“, као духовиту критика тадашњег система усмереног образовања, строги жири емисију проглашава најбољом у тадашњој Југославији.
То је време када наш саговорник стиче мноштво пријатељстава од којих нека и данас негује: Гоца Павловић-Реџепагић, Снежа, Цуле, Милена, доктор Миша Милић, али и доба када дијапазон имитација усмерава на позната имена естраде попут Слађане Милошевић, Оливера Мандића, Јосипе Лисац… По дипломи средње школе одлази у Београд на студије журналистике, а као већ искусан радијски стваралац почиње да ради на Студију Б. Глумачки таленат ускоро исказује у ванвременском Индексовом радио позоришту Радио Београда 202. Убрзо бива чест гост на бруцошијадама где имитира многе певаче, а потом емисији Телевизије Београд „Лето на Ади“ и Ноћном програму Телевизије Сарајево.
– Први велики јавни наступи ове врсте дају ми ветар у леђа да се много озбиљније посветим имитацији познатих интрпретатора народне музике. То су били не сати, него дани проучавања покрета, мимике, стајлинга и гестова које сам ја успевао да преточим у гег. Како се то у свету ради, трудио сам се да и физички дочарам личности које имитирам, што од публике бива прихваћено на начин којим овај занат и таленат сублимирају: уметношћу, прича нам Стојићевић истичући да велику захвалност дугује Зани Нимани, првој певачици истоимене групе која му је значајно помогла у каријери.
Имитација у животу Горана Стојићевића Карамеле постаје преокупација и главно занимање које га прати низ наредних година. Са успехом наступа како на нашим тако и просторима широм Европе, самостално и као део естрадних тимова. Са поносом истиче учешће на две турнеје Цеце Ражнатовић и гостовање на концертима Лепе Брене.
ПОДРШКА СУПРУГЕ МИЛИЦЕ И СИНА ВАСИЛИЈА
Почетком миленијума наш саговорник имитацију лагано ставља у други план и одлучује се за рад у медијима:
– Почињем ангажовање на БН Телевизији, можда као носталгија за временима проведеним пред микрофоном на радију. Жеља ми је била да радим телевизијске емисије ауторског типа, јер то у мени буди нову креативност. Тако се рађају „Сервис Карамела“, „Прељубници“, „Балканске преваре“, „Трагови истине“, а последњих година хуманитарна емисија „Рука спаса“, вели Горан и додаје:
– Волим водитељски посао и уживам у њему. Креативан је и занимљив. Још увек сам на БН Телевизији на којој могу слободно да искажем свој став и прикажем објективно новинарство, што и јесте поента „седме силе“: бити слободан без блокада у изношењу свог мишљења.
Велику подршку у послу наш саговорник има од супруге Милице која је продуцент и шеснаестогодишњег сина Василија који похађа гимназију у Београду. Воли родни Пожаревац, јер су му ту браћа, тетке, фамилија. На жалост, они који му највише значе, мајка Гоца и отац Радиша, данас су далеко од овоземаљских брига и са неког вероватно много бољег места, поносно посматрају сина Горана, снаху Милицу и унука Василија.
– Заиста сам задовољан, како својим приватним животом, тако и каријером коју сам створио талентом и радом. Немогуће је направити и сачувати име у јавном животу ако немате таленат. Неким случајем, ја сам дотакнут од Бога и успео у животу. То је моја срећа али и дуг Господу, закључује Горан Стојићевић Карамела.
Влада Винкић
Фото: Приватна архива Горана Стојићевића