Гордана Славковић је наставница српског језика и књижевности у основој школи „Јован Цвијић“ Костолац а њено име везује се и за књижевно стваралаштво, очување традиције, едукацију младих у неколицини ваннставних области.
-Када би једном речи требало да опишем сопствени живот, та реч би била књига. Није случајно јер је књига на специфичан начин обликовала фазе мог одрастања и трасира свакодневицу, каже Гордана Славковић објашњавајући да ни сама није била свесна да ју је књига у животу пратила у стопу.
-Детињство у селу Лукомир на југу Србије шездесетих и седамдесетих година било је безбрижно. Зачињено слободом у игри и маштањем. Уз сестру Зорицу и брата Горана сваки дан био је авантуристички. Увече би деда Јоца причао приче о јунацима, а баба Тодора о омајама (бића из српског фолклора са способношћу да омађијају) и бићима од којих смо се благо бојали. То је био мој први сусрет са народном књижевношћу и изворном облику усменим преношењем. Дедине приче су биле занимљивије и дуго нисам знала да су то епске песме пошто их није певао него казивао. И сада се сећам како је у његовом извођењу изгледала песма „Женидба Душанова“. Иако сам је потом читала небројено пута, најјачи утисак на мене оставила је дедина усмена верзија, сећа се Гордана.
О родитељима…
-Рођена сам у Лукомиру, селу у подножју планине Пасјаче у живописном топличком крају. Мајка Милосава имала је невероватну енергију и за рад у пољу и у кући и у одгајању троје деце јер је отац Мирољуб наш хлеб зарађивао на железницама Словеније. Иако су имали само по четири разреда основне школе, поштовали су учене људе и књигу. Отац је волео историју, а мајка да јој ми деца читамо приче и песме, сећа се својих родитеља Гордана Славковић.
Прва четири разреда основне школе похађала је у родном Лугомиру а учитељица Олга Ивановић трудила се да уз основно знање пренесе и љубав према читању.
-Често нас је у пролеће водила у природу да уз расцветало воће и зујање пчела читамо на глас, а када смо прешли у више разреде и веће место, организовала нам је заједничко читање књига за лектиру. Једног дана нас је одвела у библиотеку. Библиотекарка нас није познавала и свима је дала по једну сликовницу. Разочарала сам се јер сам је до куће чак неколико пута прочитала. Од тада је најнеобичнији посетилац библиотеке био мој неписмени прадеда Сава који је редовно сваке пијачне среде ишао у варошицу и узимао нове књиге, уз осмех прича наша саговорница.
На средњошколске дане највећи утицај имао је песник из њеног родног краја Раде Драинац.
-Његов вагабундски начин живота и смелост стихова као да су пробудили у нама глад за слободом и бунтом. Улазница за свет одраслих били су нам стихови „Глад ми је бескрајна, а руке вечно празне“, говори Гордана Славковић која високо школовање наставља на Филиолошком факултету Универзитета у Београду.
-Студирање на групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик поред изазова у проучавању домаће и светске књижевности пружило ми је увид у богатство наше старе књижевности које је мени до тада било недовољно познато. Сусрет са целокупном дубровачком и нарочито средњовековном књижевношћу био је право откровење. Још увек се сећам и једног натписа са стећка који сам тада прочитала: „Стах бога молећ и зла не мислећ“. Филозофија читавог живота стала је у једну реченицу. Ништа више ни мање од овога не треба.
… и признањима
Гордана је поносна на бројна признања која су јој припала током дугогодишњег рада у просвети. Истиче награду за допринос образовању поводом Дана просветних радника Пожаревца, Захвалницу за супервизију снимљених часова у време короне које јој је испред Министарства просвете доделила Школска управа Пожаревац и наглашава:
– Издвојила бих најдраже које ме је изненадило јер је као снимак емитовано током прошлогодишње Светосавске академије у Београду. Бивша ученица, а сада новинарка Марија Јовановић издвојила је мене као најдражег предавача који је на њу највише утицао.
ОРИГИНАЛНОСТ ЂАЧКОГ СТВАРАЛАШТВА
Гордана Славковић је Костолчанка од 1993. године. Како каже, у град на Дунаву који пружа сву топлину и специфичност живота дошла је захваљујући супругу Драгославу, рударском инжењеру који је овде добио посао а она започела рад у основној школи у својој струци.
-Радећи у школи имам привилегију да живим у свету лепих речи. Од 1994. водим новинарску секцију и поносна сам што су неки од ученика потом као животни позив одабрали новинарство. Млади новинари имали су могућност да своје интерсовање и таленат искажу кроз школски лист „Ђачко перо“, али и кроз радио-емисију „Плави чуперак“ која је годинама емитована сваке суботе на таласима Радио „Стила“. У руковођењу секцијом придружује ми се колегиница Магдалена Реџовић, те заједничким снагама сваке године креирамо новеактивносте. Како Костолац није само рударски већ и спортски град, уз школске, новинарска секција прати сва спортска дешавања ван ње и сарађује са „Школским спортом Србије“ и листом „Спортски журнал“, истиче Славковић наглашавајући сарађују са свим локалним институцијама, нарочито овдашњим Одељењем Народне библиотеке „Илија М. Петровић“ Пожаревац.
Истичући да су креативност и оригиналност ђачког стваралаштва непресушни подстицаји у раду наставника српског језика и књижевности, Гордана улаже напоре да ђацима уз знања пренесе љубав према књижевности и жељу за очувањем српског језика и ћирилице.
-Припреме за такмичења, такмичења из граматике и књижевности, учешће на литерарним конкурсима, рад у првим годинама Регионалног центра за таленте, радионице Читалачког маратона само су део мог ангажовања у просвети дуже од тридесет година, каже Гордана Славковић која је сопствени књижевни опус почела у Клубу љубитеља књиге „Мајдан“.
-Била сам у првој поставци уредништва часописа „Мајдан“. На позив председнице „Мајдана“ Славице Пејовић са колегиницом Магдаленом Реџовић учествовала сам у покретању сегмента дечјег стваралаштва Књижевно-духовне манифестације „Костолачка жишка“. Сада током „Жишке“ учествујем и као аутор. На позив Ренате Минић из Удружења „Од књиге до душе“ уз љубав према књизи, старим занатима, кувању јела наших предака у свој живот унела сам и очување традиције и српских обичаја.
Волети књигу и бавити се њоме на различите начине, није исто што и самостално писати.
-Мени је за то било потребно много времена и многоструко веће подршке. Почела сам касно да пишем, тек кад сам постала бака. Без огромног подстицаја и убеђивања своје куме као и кћери Јелене и Невене, вероватно никада не бих ушла у овај свет, а још мање јавно читала своје песме или их слала на конкурсе. Додатно су ми улиле самопоуздање и награде које сам добила. Једна од њих је прва награда на 28. Светосавском конкурсу Књижевног клуба „Мирко Бањевић“ из Параћина за песму „Дуго путовање у сутра“. Прошле године за песму „Врисни“ освојила сам прву награду на 4. Међународном конкурсу за поезију и прозу „Ciò che Caino non sa“ у Италији, вели наша саговорница.
Листајући током сусрета архиву Гордане Славковић, пред нама је Орфејев свитак који је освојила на манифестацији „Орфеј на Дунаву“, а међу страницама часописа „Мајдан“ и зборницима „Два пера у једном даху“, „Жубори Моравице“ прегршт њених песама. На крају сусрета Гордана је са нама поделила нову издавачку радост: ове године из штампе ће изаћи њена прва збирка песама „Дуго путовање у сутра“.
Влада Винкић
