У образложењу општинских награда Великог Градишта од којих је за област образовања поводом Дана општине додељена Горици Гроздић, издвојили смо неколико детаља: „…мотивисала мештане Чешљеве Баре да школу схвате као другу кућу своје деце чиме је омогућила донације и инвестиције. Као резултат, у Чешљевој Бари се налази најлепша подручна школа и најлепше двориште, које са школским објектом и сеоском црквом чини јединствену целину у широј околини. Бројна такмичења ученика и освојена места на свим нивоима такмичења су само један од методичких квалитета које поседује. Годинама успешно води групу ученика кроз изборни предмет влашки језик са елементима националне културе…“ Довољно да посетимо породицу Гроздић у Чешљевој Бари и упознамо учитељицу Горицу која деценијама предводи Стручно веће учитеља Основне школе „Миша Живановић“ у Средњеву и неколико мандата је на челу Школског одбора.
– Учитељицу сте затекли у кухињи. Волим да кувам, чекам супруга да се врати са посла и заједно ручамо. Спремила сам пилећу чорбу, пуњене паприке и кнедле са шљивама. Наравно гости су увек добродошли. Пре неколико дана супруг ми је помогао да скувам џем од шљива а ових дана посвећени смо зимници, речи су којима нас дочекује Горица Гроздић.
Наша саговорница рођена је у породици Костић од оца Радише, зидара и мајке Радице домаћице, која је највише бринула о васпитању и одрастању ње и млађег брата Горана.
– Отац је најчешће радио како би обезбедио средства за живот, а ми смо одрастали у вишегенерацијској породици. Радо се сећам чукунбабе са којом сам волела да се играм, а како је мајка из породице грнчара, често смо одлазили код деде и ујака да посматрам како обликују глину. Брат и ја нисмо били размажени и плакали за ситницу. Борили смо се за своје место у друштву. Остала су сећања на игре по прашини сокака, смех, раздраганост, зимска санкања са децом из комшилука, али тек по чувању оваца и свиња. Наша мама обавезно је свој деци за ужину правила неки колач, а нас саветовала да, ако желимо успех у животу, морамо да се боримо и не чекамо да неко други то уради за нас, казује Горица наглашавајући да су, иако из скромне породице, брат и она завршили факултете и обоје успели у својим областима, она у просвети, Горан у економији.
– Била сам одлична ученица, али због једне четворке нисам волела ликовно. Но, уз подршку мајке то сам брзо пребродила. Прва четири разреда завршила сам у Чешљевој Бари код учитеља Новка Стојилкова. Тешко сам прихватила наставак школе у Средњеву и растанак од учитеља и тада сам одлучила постанем учитељица.
ИСПУНИЛА ОБЕЋАЊЕ
Горица припада генерацији која је завршила средње усмерено образовање након чега одлази на Педагошку академију.
– Било је тешко одвајање од породице али сам обећала да ћу се вратити. Време студија било је и напорно и забавно јер сам уз знање стекла пријатеље са којима сам и данас у контакту. Учила сам, редовно долазила у Чешљеву Бару да помогнем мојима и не стидим се када кажем да управљам трактором, копам, сакупљам сено… По одбрани дипломског рада из математике одржала сам обећање и вратила се у село. Дочекали су ме родитељи и брат. Успела сам, сви смо били поносни, а ја нисам могла да верујем да је готово, сећа се наша саговорница чија је одлука да упркос специфичном окружњу остане на селу.
– Године када сам почела да радим биле су тешке, а прво радно место било је 1993. у оближњем Гареву. Окружење ми је дало нову снагу: добри ученици, родитељи сјајни за сарадњу, а следеће школске године одлазим у Царевац као учитељ приправник. Са мојим ментором, учитељицом Надом Јовановић радим годину дана након чега сам премештена у Дољашницу. Учећи децу пет година уједно сам положила државни испит. Поменута села припадају централној школи „Миша Живановић“ у Средњеву и веома сам поносна на ученике из Дољашнице са којима сам постигла изузетне резултате. Имала сам добру сарадњу са родитељима ученика, али и са мештанима: Уређена је школа, асфалтирано двориште, купљена техника за учионице. Оформили смо фолклорну секцију која је сјајно функционисала, каже Горица живо се сећајући када су родитељи, бабе и деде, кренули у Ћовдин на надметање дечијег фолкора да подрже децу, иако се баш тог дана славила сеоска заветина Марковдан.
Упркос професионалним обавезама, Горица Гроздић у то време није запоставила Чешљеву Бару. По повратку са студија ангажована је на културним дешавањима: Води фолклорну секцију и припрема културно-уметнички програм за наступе. И сама игра у фолклору, вежба са децом и младима. Путовања, наступи,такмичења…
– Школске 1999/2000.године премештена сам на рад у Чешљеву Бару. Била сам срећна иако су ми говорили да је најтеже предавати у родном месту. Уз осмех обећавам како ћу доказати да није тако, и када се данас осврнем – била сам у праву! Након пар година уписујем факултет, пошто смо обавештени да можемо даље да се усавршавамо и тај период није био лак јер сам морала да радим и учим. Била сам упорна и 2006. одбранила дипломски, поново на тему из математике и стекла звање професора разредне наставе, сазнајемо од Горице.
НАША ПРОШЛОСТ И КУЛТУРА
Данас своје активности дели на професионалне и сеоске. Посвећена својој професији и напредовању, иза ње су небројена стручна усавршавања, а зидове школе красе захвалнице и дипломе. У школи постоји етно учионица са експонатима сачуваним од заборава који приказују прошлост и културу села.
У разговору сазнајемо да су јој сеоске активности драге и ништа јој није напорно. Заменица је председника Савета Месне заједнице, чланица и заменица председнице Удружења жена „Чешљевобарке“.
– Чешљева Бара је ове године, као месна заједница у којој је много тога позитивног урађено, а живот и рад у селу на високом нивоу, узела учешће на такмичењу Сусрети села Србије. Подршку смо имали од директорке Културног центра Велико Градиште и Општине на челу са председником Драганом Милићем. На завршном скупу у Прислоници код Чачка крајем јула нашем селу припало је прво место, пехар и признање за укупно стваралаштво у категорији села до 1000 становника, са поносом истиче Горица Гвоздић.
Сусрети села Србије донели су признање и Удружењу „Чешљевобарке“ за изузетан допринос жена у развоју села.
– Удружење је регистровано прошле године, чланице су умешне, спретне и добре жене. Све се дружимо, поштујемо и радимо, а признање нам је посебно драго, вели Горица која је овом приликом у Прислоници као појединац награђена златном медаљом и признањем за дугогодиње свеукупно културно стваралаштво на развоју села.
У низу признања, нашој саговорници посебно је драга Грамата епископа пожаревачко-браничевског др Игнатија уручена на освећењу чешљевобарске Цркве Свете Тројице. Као племенита и хумана особа Горица се труди да помогне свакоме коме је помоћ потребна.Током пандемије короне, била је волонтер Црвеног крста у Великом Градишту.
– Пошто је старијим мештанима била потребна помоћ, помислила сам на моје родитеље, бабу, деду. Шта би они радили да смо смо брат и ја далеко? Ускладила сам школске обавезе, обукла скафандер и недељама помагала онима који нису могли сами, вели Горица и додаје:
– Иако је у животу било успона и падова, упорност ми је донела много лепих тренутака. Имала сам срећу да сретнем супруга Драгишу, који ми је бескрајна и безусловна подршка у животу и раду. Ради као машиновођа, воли свој посао и често путује, а када се врати са посла, посвећује сву пажњу и неретко нагласи да примећује умор на мом лицу, каже ова скромна и вредна учитељица.
-Ценим искрене, добре и вредне људе. Имам пријатеље са којима увек могу да се посаветујем. Досадашње награде су успех и за мене и за школу, село и општину, па увек истичем да једна особа не може сама. Уз знање и умешност потребна је и подршка и на томе сам захвална супругу, породици у којој сам рођена и одрасла, мештанима, руководству села, колегиницама и колегама, директору школе, Савету родитеља, али и директорки Културног центра, председнику Скупштине општине, начелници Општинске управе и председнику Општине Велико, закључује Горица Гроздић .
Влада Винкић