У изложбеном простору Умјетничке галерије „Витомир Србљановић“ у Пљевљима, до 11. децембра, биће отворена гостујућа изложба Народног музеја Пожаревац „Српско сликарство између два свјетска рата – Спомен збирка Миодрага Марковића“.
По први пут, овакав избор дела из историјско – уметничке збирке Народног музеја изашао је ван граница матичне земље гостујући у Црној Гори.
Поставка је Реализована заједничком сарадњом Умјетничке галерије „Витомир Србљановић“ из Пљеваља, Народног музеја Пожаревац и Министарства културе и медија Црне Горе, поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату.
Изложба обухвата избор од 37 дела двадесет аутора формираних у међуратном периоду. Аутори из поклон – збирке Миодрага Марковића припадају различитим правцима и поетикама заступљеним у трећој и четвртој деценији прошлог века.
Миодраг Марковић (1897-1969), дипломата и мецена родом из Пожаревца, уметничка дела је сакупљо, куповао и добијао, током читавог свог живота, на крају, своју колекцију је завештао родном граду.
Отварајући изложбу, директор Умјетничке галерије „Витомир Србљановић“, мр Александар Остојић, истакао је да изложена дела чине уметност, која је настала у времену када је Европа лечила свије ране, а уметници су у тишини својих атељеа градили један сасвим нови свет у којем се преплићу концепције и идеје које је поставила епропска модерна
– Миодраг Марковић, чији дух прожима ову збирку, није био само колекционар, био је човек који је препознавао истину, морал и културу као темеље националног идентитета, додао је Остојић и закључио:.
– Чин сећања и поштовање, начин су да кроз уметност поново проговоримо о вредностима које су нас обликовале, слободи, култури и образовању, и моралној снази народа који је преживео један од најтежих векова. То је циљ ове изложбе, пре свега, да образује.
Испред Народног музеја Пожаревац, као аутор изложбе, обратила се Марина Радосављевић, виши кустос историчар уметности, која је истакла значај легаторства као вид доброчинства са дугом културном традицијом. Потом је публику подсетила је да су генерације сликара између два светска рата своје образовање стицале у уметничким центрима попут Минхена, Прага, Будимпеште и Париза, али све њих је повезивала дубока везаност за сопствену земљу и њену културну традицију која се може видети кроз митске пределе Босне код Бијелића, плодне војвођанске равнице и села код Коњовића и Радовића и градске исечке Београда и Сремских Карловаца код Табаковића и Сокић.
– Погледе француских кровова и паркова преносе Милосављевић, Челебоновић и Гвозденовић. Људском фигуром као актом су зокупљени Радочај, Петровић и Радуловић, док тема портрета наилази нарочито интересовање код Поморишца, Петрова, Рајковића и Ћирковић.
Напоменула је да су овакве изложбе изузетно значајне, превасходно због намере да се увећа свест савременика о важности наслеђа.
Р. Н.