2021-03-14T10:15:04+01:00 14. марта, 2021. 10:14 |

Хендикеп није препрека већ изазов

У новосадском „Спенсу“ прошлог викенда одиграно је прво коло Лиге слепих и слабовидих куглаша Србије за сезону 2021, а овог,  на истом месту биће организовано екипно првенство, односно Куп Србије. Овде ће бити и представници Спортског клуба Међуопштинске организације слепих и слабовидих „Полет” Пожаревац, сјајног тима са врхунским спортистима који је прошле године понео титулу првака Србије у куглању. Међу њима је и Живослав Ивановић, високо слабовиди куглаш категорије Б2, који је у водама овог спорта равно четврт века – од 1996. године, а данас председник „Полета“. Успеси Клуба, као и појединачно ангажовање били су повод за разговор са човеком који је у свет таме закорачио као деветогодишњи дечак. 



      Живослав је рођен 25. децембра 1960. године у Божевцу где је одрастао уз родитеље Миодрага и Славицу и млађег брата Мирослава.

       – Моје детињство одвијало се паралелно на божевачким сокацима и стишким пашњацима. Наиме, као и свако сеоско дете, у то време сам са другарима трчао за лоптом, играо кликере, клис, јурке, а поштовање према породици исказивали смо сви без изузетка чувајући стоку и обављајући лакше послове који су нам били поверавани. То време било је у посебном спорстком духу који нас је безазлено, да не кажем витешки, делио на „звездаше“ и „партизановце“ и мало ко од нас није снивао да једног дана понесе себи драги дрес пред препуним стадионима, прича Ивановић који се уписао у Основну школу „Милисав Николић“ у родном месту и као одличан ученик завршио прва два разреда. 

        Међутим, током летњег распуста затребало је да се прочита лектира за наредну школску годину. 

        -После пар књига почео сам да осећам умор у очима, замућење вида и веома брзо наступила је специфична тама која је злокобно упозорила, а лекари само потврдили да је мој вид оштећен више од 90 процената. Како сам рођен здрав, претпоставке лекара су указивале да је веома висока температура, која је пратила богиње претходно прележане, оштетила очни живац, сећа се Живослав.

         Били су то дани који су нашем саговорнику заувек променили живот. Трагична  ситуација одвојила га је од школе, али не и од жеље за животом. Шок који је претпрео и горку истину да више никада неће видети лепоте окружења, савладавао је корак по корак помажући родитељима у пословима на сеоском домаћинству, ишао са мајком на њиву и обављао све што је могао. 

        – Уз родитеље и брата, огромну подршку имао сам од вршњака који су мој хендикеп прихватили као да га нема. Играо сам се са њима све што су ми околности пружале а касније су дошли вечерњи изласци у центар Божевца, игранке, дружења… Чини се да сам већу трему имао ја него они који су ме окруживали,  говори Ивановић.

ПОВРАТАК У ЖИВОТ

        Приликом једног од долазака у Пожаревац на лекарску контролу током 1979. године, Живославу је предложено да се учлани у Савез слепих, што је истог дана и учинио. За месец дана научио је Брајево писмо, после чега наставља школовање у Осијеку, у институцији „Винко Бек“ где је савладао све изгубљено од другог разреда. Ту завршава курс за телефонисте и добија прво запослење на центали у костолачком „Минелу“. Паралелно са редовним послом, бави се спортским активностима у оквиру Међуопштинског савеза слепих у Пожаревцу. 

        – Прво што сам пробао био је шах, али ми ова древна игра није „легла“. Био је ту и голбал, игра са звучном лоптом, али ни овде нисам могао да пронађем себе, јер су остали били много бољи. Како сам знао да се слепи и слабовиди успешно баве куглањем, са неколицином другара отишао сам у костолачки клуб „Рудар“ са молбом да покушамо да се бавимо овим спортом. Овде смо сјајно дочекани, а руководство је одредило спортисту који нас је увео у тајне овог спорта, каже Живослав који је у кугли и чуњевима пронашао себе. 

        Убрзо, 1996. године слепи и слабовиди куглаши Пожаревца, међу којима је био и наш саговорник,  учествују на Републичком првенству у Горњем Милановцу, после чега почињу да се нижу наступи и успеси. Као члан куглашке репрезентације слепих и слабовидих Савезне Републике Југославије, касније репрезентације Србије, Живослав редовно наступа на бројним европским надемтањима. Радо се сећа наступа у Словачкој, Пољској, Хрватској, Чешкој, Мађарској, Румунији, а боје државе бранио је у категорији Б2–високо слабовидих, којој и данас припада. 

         – Од почетка бављења куглањем, 1996. године, готово да није било државног првенства на коме нисам учествовао и Клубу, Међуопштинском савезу слепих и слабовидих као и свом граду Пожаревцу донео медаљу, ако не златнну онда сребрну или бронзану, а само неколико пута за нијансу сам остао без медаље, са поносом говори Ивановић.    

                                                    СЈАЈНИ ТАКМИЧАРИ У СЕКЦИЈИ КУГЛАША 

           Како је неколико одлазака на међународна такмичења финансирао Казнено – поправни завод „Забела“ у коме се Живослав запослио по одласку из „Минела“, вреди поменути занимљив догађај који је пропратио нашег саговорника.

          – У пуном јеку биле су припреме за Радничке спортске игре читавог правосуђа Србије у Соко Бањи, председник синдиката ме зове и каже: „Жиле, спремај се, идемо на Игре а ти си у нашој куглашкој екипи!“. У првом тренутку сам негодовао, јер се начин игре слабовидих и нормалних куглаша разликују. Ипак, прихватио сам, отишао да браним боје КПЗ „Забела“ и наш тим осваја треће место, са осмехом се сећа Живослав који је међу скоро хиљаду спортиста био једини хендикепирани учесник. 

          Живослав је данас пензионер и живи у Пожаревцу. Председник је Клуба за рекреацију  Међуопштинске организације слепих и слабовидих Пожаревац „Полет“ који је основан пре две деценије где је тренутно по секцијама окупљено двадесетак спортиста. Своју љубав према куглању наставља активно, а тренинге редовно обавља у Костолцу. Са поносом истиче да је у секцији куглаша, уз њега још петоро такмичара:

          – То су сјајни Дане Петрушанец, Џавид Клијези, Енис Мурина, Весна Минић и Бојан Драгојевић. Овом приликом бих нагласио да наше бављење спортом, поред остварених резултата разбија предрасуде код других људи који нас виде из свог угла, каже Живослав Ивановић и закључује: 

         -Наглашавам како ме помало иритира констатација да смо ми људи са посебним потребама из једноставног разлога што смо ми људи са хендикепом који имају све потребе као и остали на овом свету–за школовањем, запослењем, оснивањем породице, забавом… Ми на хедикеп не гледамо  као на препреку већ као на  велики животни изазов.  

Влада Винкић