На дан када је пре 106 година освојен врх Кајмакчалана, 30. септембра, Свечана сала Дома Војске Србије у Београду била је место промоције књиге „Битка на Кајмакчалану“ Игора Гојковића. Аутор овог дела, у коме је по први пут детаљно рeкoнструисан тoк ове легендарне битке и именом, презименом и сликама представљени људи који су се борили на Кајмакчалану, новинарску каријеру почео је у Пожаревцу пре равно 37 година, трасирајући сопствену стазу медијским просторима како Србије тако и ван њених граница.
Новинар и публициста Игор Гојковић рођен је у Мокрину крај Кикинде 1969. године, где су његови родитељи тада радили.
– У Мокрину сам након првих месеци живота био само још једном, када сам пре двадесетак година узимао извод из матичне књиге рођених. У том месту никога не познајем јер сам се непосредно по рођењу доселио у Пожаревац, где сам провео детињство и младост. И кад ме питају одакле сам, увек кажем – из Пожаревца, говори нам Игор који је похађао основу школу „Вук Караџић“ и Гимназију „Јован Шербановић“.
– Становао сам у улици Моше Пијаде, у поткровљу зграде изнад Централне апотеке, и сваке вечери сам био на корзоу у Табачкој чаршији, која је тада била главно место окупљања младих у граду, сећа се наш саговорник.
Гимназијски дани Гојковићеву свестраност фокусирају ка радијском стваралаштву, те већ као ученик друге године постаје сарадник Радио Пожаревца.
– Улазак у свет новинарства враћа ме у 1985. годину када сам први пут дошао у Редакцију и уз Милета Вељковића, Буцу Тодоровића, Новицу Мишића – Мишкеца, Перу Црнобрњу, Владу Винкића…сврстао у „мале људе из радио апарата“, како су то некада стари говорили. Незаборавни су почеци у култној емисији „Млади имају реч“ а предност свега било је то што су нас искусне колеге одмах „бацале у ватру“ у којој смо се калили живим укључењима, репортерским записима и вођењем емисија. Тако сам са осталим сарадницима радија уз средњу, паралено похађао још две школе: новинарства и живота, казује Гојковић, подсећајући да је тада била част радити на Радио Пожаревцу, у то време једном од најбољих и најслушанијих локалних медија у земљи.
ОД САРАДНИКА ДО ПОМОЋНИКА ДИРЕКТОРА
Након војске, у Београду уписује Факултет драмских уметности на коме стиче диплому филмског и телевизијског продуцента. Но, Гојковић који је срцем и душом већ загазио у новинарске воде, ни студирајући није имао мира:
– У то време време на Телевизији Београд почео је да се емитује Јутарњи програм који ми је темпом и занимљивим темама одмах привукао пажњу. Позвао сам уредника, легендарног Банета Вукашиновића, објаснио ко сам и које искуство имам а он је једноставно рекао: „Сјајно, дођите сутра да видим ја вас, а и ви мене!“ И тако, ја сутрадан одем у Телевизију Београд и тамо останем, говори уз осмех Гојковић који је у Телевизији Београд, односно РТС-у провео од 1988. до 2001. године.
Овај период оставио је велики позитиван траг на Игоров рад, стваралаштво и искуство, који је од сарадника у Београдском и Јутарњем програму прошао пут репортера и водитеља бројних емисија, уредника ударног Дневника у пола осам, све до помоћника директора за маркетинг Програма за иностранство који je сателитски емитован за Европу и Северну Америку.
МЕДАЉА УЗ РУКУ МЕДВЕДЕВА
Током маја 2001. године руска Државна радио компанија „Глас Русије“ која је тада емитовала програме на преко четрдесет светских језика, отвара дописништво у Србији и Црној Гори. Понудили су Гојковићу сарадњу и он постаје дописник из наше земље.
– Наредних десет година био сам шеф дописништва „Гласа Русије“ из Србије, али мислим да и у овом сегменту Пожаревац има значајну улогу. Наиме, можда и не би било све тако да ми у Гимназији руски језик није предавао сјајни професор Петар Устенко. Он није инсистирао на формалним стварима и граматици већ на живом руском језику, па сам и ја, као и остали његови ученици заиста научио да говорим тај језик, каже Игор Гојковић.
Период рада у „Гласу Русије“ остаће трајно забележен и по једном догађају који је на посебан начин обележио читаву дотадашњу професионалну каријеру Игора Гојковића: постао је први Србин у историји коме је један председник Русије лично уручио руско државно одликовање. Наиме, 2011. године тадашњи председник Дмитриј Медведев уручио је Гојковићу у Москви Медаљу Пушкина која се додељује за високе заслуге у области културе, уметности, медија и сарадње између народа.
О ОНИМА КОЈИ СУ ГИНУЛИ ЗА СРБИЈУ
У животу и раду нашег саговорника уследио је период у коме се фокусирао на теме везане за Први светски рат.
– Србија, српски народ и наша војска у Првом светском рату већ годинама доминирају мојим насловима и воде ме кроз бројне институције у којима сам истраживао тај период и догађаје. Једна од тема која ме је посебно заинтересовала пре десетак година је битка на Кајмакчалану из септембра 1916. Почевши да обрађујем ову тему, схватио сам нешто невероватно и несхватљиво: да у последњих 100 година нико до детаља није описао ту битку нити написао књигу о њој. Користећи ратну архиву Дринске дивизије из Војног архива у Београду, архиву Војно географског института „Генерал Стеван Бошковић“, фондове Војног музеја и Архива Србије, након десет година рада настала је књига „Битка на Кајмакчалану“. У њој су по први пут приказани именом, презименом и фотосима сви ратни команданти из ове легендарне битке, од пуковника Крсте Смиљанића који се налазио на челу Дринске дивизије, па до команданата пукова и батаљона и командира чета, каже Гојковић који је од заборава успео да отргне све те наше јунаке, од којих су многи своје животе и оставили на Кајмакчалану.
Тренутно је ангажован као уредник документарног програма на београдској Телевизији Фронт, где је аутор капиталног серијала од 366 епизода под називом “Дневник Великог рата Србије”. На крају сусрета Игор Гојковић нам је рекао:
– Да је у време мог школовања у Пожаревцу постојао било који факултет, верујте да бих ту студирао, остао и вероватно се касније и запослио у ондашњем Радио Пожаревцу. Данас живим у Београду, али радо долазим у град моје младости, где се у сусрету са пријатељима увек као главне теме наших разговора уз кафу нађу баш оне из заједничке прошлости. И сваки пут се сложимо да су то, по нама, била нека много боља, срећнија и безбрижнија времена од овог данашњег.
Влада Винкић