Глумац је и редитељ аматерског позоришта „Жанка Стокић“, уредник специјализованог часописа „Царевчева лира“, својевремени певач рок бендова „Повратак отписаних“ и „ДНО“, пише поезију, велики је љубитељ паб квизова, обожава рад са младима и њихову едукацију.
Овако би најкраће описали ангажовање Игора Мишуровића што нас је анимирало да га посетимо у родном Великом Градишту. Сусрет на Сребрном језеру, на месту штанда Народне библиотеке „Вук Караџић” где је током лета наш саговорник као радник поменуте културне институције издавао књиге туристима.
-„Свет је мали, Градиште је Велико” крилатица је коју често цитирам. Без обзира где ишао, боравио и живео знао сам да ћу у Великом Градишту, где сам рођен и одрастао, живети и засновати породицу. Место рођења је нешто што нас одређује. Гени Дунава и Пека одрадили су своје. Градиште је пуно даровитих и живописних људи, поносних на своје порекло и то има велики утицај на формирање човека. Мало место, сви се знају, лако је наћи и добре и лоше моделе, треба само исправно изабрати на кога да се угледаш. Од малена слушаш анегдоте тих људи, приче из живота, из кафане, са Дунава… Тако учиш да будеш духовит, да се удвараш, да волиш свој град, прича Мишуровић упознајући се са нама.
Син Аце конобара и васпитачице Весне
-Мог оца Александра у Великом Градишту и широј околини знају као увек насмејаног Ацу конобара који за сваког има лепу реч. Мајка Весна, васпитачица, увек ми је давала подстрек за изражавање кроз различите видове уметности. Њихови родитељи били су учитељи усадивши им љубав ка музици и глуми, а они су то пренели на мене. И очева и мајчина сестра обожавале су књижевност и саме писале, једна поезију, друга прозу. Када се тако споје усађена и негована склоност ка уметности, урођена љубав ка просветарском позиву и жеља да будем препознатљив као отац, схватам да сам имао доста среће, али и одговорности, вели Игор.
ГРАДИШТАНАЦ УВЕК ИСПРОБА СВЕ ШТО ЖЕЛИ
Игор је завршио Основну школу „Иво Лола Рибар” у Великом Градишту након које је уписао смер Гимназија у средњој „Милоје Васић“. Обе је завршио као вуковац, али са разлогом.
-Помислићете зато што сам стриктно имао те амбиције. Но, разлог се крио иза жеље да могу да се бавим већим бројем ваннаставних активности. Увек је било тако: одличан си, можеш на глуму, спорт, фолклор, шта год. И наставници и родитељи су тако имали више разумевања. Имао сам и кратку фазу кад сам носио чирокану, кожњак, ланац, али сам то правдао одличним оценама.
Како вели Мишуровић, ко је одрастао у Великом Градишту имао је срећу да може да испроба све што жели: бројне спортове, игру, песму, инструменте, глуму…
– Као и сваки Градиштанац и ја сам морао да се опробам у одбојци. Е сад, то је био тренинг женске одбојке на који су ме одвеле другарице и одмах сам схватио да нисам спортски тип. Искрено, доста сам лутао, тражио, пробао, али глума је била оно право! Када се определиш за нешто то те окупира, дружиш се са људима из бранше уз које проводиш време они те и формирају. Имао сам срећу да ме формирају глумци. Од четвртог разреда сам у тој причи и ево ме после две деценије још у њој, каже Игор за којим је много улога дечије, омладинске и велике сцене као и три самосталне режије Аматерског позоришта „Жанка Стокић“.
– Много сам научио сам од старијих како на сцени тако и ван ње. Како глуму тако и живот. Памтим када сам као клинац након представе пришао Зајки да му честитам на улози. Пружам руку он је стисне и каже: Синко, када се рукујеш стисни шаку јако, покажи поштовање. То је била једна од првих лекција.
Међу кључним периодима у животу Игора Мишуровића је средња школа.
-Имао сам привилегију да похађам гимназију „Милоје Васић” у којој се негује свестраност. Речју, сви професори те мотивишу и отварају нове видике. Правили смо прве бендове, спремали омладинске представе, рецитовали… Тада сам почео да пишем. У почетку је важно да те неко усмери и каже да је добро то што радиш. Мени су то биле професорке Милене: Дрндаревић и Родић и професор Бојан. Приредили смо и средњошколско поетско вече. Тада добијаш комплименте за то што пишеш а када исте песме прочиташ за пар година схватиш да и није било сјајно колико су те храбрили. У позоришту су то били Гоја, Боба, Марина, Буги, људи који су нас спремали када смо били деца а данас смо пријатељи и делимо сцену, сећа се наш саговорник и додаје:
-Тада сам схватио да желим да будем тај који ће мотивисати млада у ономе што раде. Уписујем Филолошки факултет, смер Српска књижевност и језик. Ништа лепше. Ту је сазрело све. Упознајеш људе који воле исте ствари и тиме се бавили у својим местима. Поезија ми је постала боља, писао сам свесније и најчешће објављивао у зборницима „Рамски сутони” Народне библиотеке Великог Градишта. Сада када читам те песме прецизно видим утицаје и шта сам тада читао. Када сам завршио мастер, професор Делић са Филолошког ме је убеђивао да упишем докторске студије јер сам рођен за то. Све је то лепо звучало, али знао сам да морам да се вратим. У Градишту су ме чекале нове улоге, направили смо нови бенд, почео сам да предајем у неколико школа и схватио да су то дешавања која ће ме увек испуњавати. Када видиш да позитивно утичеш на неку младу особу то нема цену. Зато сам почео да водим дечију сцену нашег позоришта и спремам неке нове клинце који имају онај исти сјај у очима који смо имали и ми а мислим да га имамо и сада.
СВАКОГ ДАНА СЕ ИЗНОВА ЗАЉУБЉУЈЕ
Последњих неколико година професионално ангажован у Народној библиотеци „Вук Караџић” и активно укључен у рад Аматерског позоришта „Жанка Стокић” Игор Мишуровић је, како каже, писање оставио по страни.
-Сада сам заљубљен и сваког дана изнова се заљубљујем у супругу Милицу те сам поново почео да пишем. Ове песме имају нови смисао. Мислим да је време да објавим самосталну збирку песама која је сазрела. Само треба мало воље да се нађе издавач и то је то, објашњава наш саговорник који причу усмерава на паб квизове које обожава.
-Супруга и ја редовно учествујемо на квизовима у Браничеву, Пожаревацу, Петровцу и сами их организујемо у Великом Градишту а приходе усмеравамо у хуманитарне сврхе. Мало је тешко постићи све, али имамо среће да заједно идемо и на глуму па нисмо много раздвојени. Све се променило у марту када смо добили кћер Љубицу. Тачно је да иза сваког успешног мушкарца стоји успешна жена, али пре свега жена пуна разумевања. Супруга ми је сада и сапутник и саборац и подршка у свему што радим.
Када се пробуди Мишуровић одлази на посао у Библиотеку. Успут напише по неки стих који касније склапа у песму.
-Често организујемо различите радионице тако да и овде имам прилике да радим са даровитом децом. Након посла правац кући, загрлим и пољубим жену и ћерку а потом кућне обавезе. Увече су позоришне пробе након којих заједно купамо Љубицу и када је успавамо имамо времена за себе. Ових дана по ко зна који пут гледамо „Срећне људе” и док иде серија погледамо се, насмејемо и схватимо – ово је срећа! Колико имамо слободног избора у животу а колико има предодређеног једно је од вечитих питања. Мислим да је слободан избор важан, али да је предодређеност свакако ту, барем у мом случају, каже на крају нашег разговора Игор Мишуровић закључујући слоганом који га води кроз живот:
-Идемо даље!
Фотографије за илустрацију текста уступио нам је Игор Мишуровић из личне архиве
