2020-10-12T09:59:54+02:00 12. октобра, 2020. 09:59 |

Играле се делије

Милорад Петровић Сељанчица је имао ту срећу да већина његових песама остане да живи у народу и да с годинама стиче све већу популарност. Ту част имало је мало песника у српској књижевности. Kолико пута, после неке важне победе фудбалера Црвене Звезде, са популарне Маракане, као и других спортских терена, зачујемо песму раздраганих навијача „Играле се делије, насред земље Србије…” На жалост, мало је навијача, и не само њих, који знају име аутора ове и других популарних песама које се на разним окупљањима певају.

 


Деценијама уназад се мало чини да се очува српска традиција и музичко наслеђе и да се од заборава отргну уметничка достигнућа и духовне врлине. Подсећањем на Милорада Петровића Сељанчицу, желимо да још једном укажемо на важност потребе очувања српске традиције.

Повод је леп али и тужан. После скоро сто година од Милорадове смрти, у центру Младеновца му је постављена биста, а у његовој родној Великој Иванчи се однедавно одржава манифестација њему у част под називом „Играле се делије”. Некако, скоро истовремено, срушена је стара школа у којој је Милорад учио да чита и пише. И поред неколико неуспешних иницијатива, нису пронађена средства како би се обновила и тако сачувала као својеврстан музеј и успомена будућим генерацијама на једно прохујало време. На срећу, у истом школском дворишту где је јурцао за лоптом, недалеко од места где се налазила стара, саграђена је нова школа, која ће, како се многи надају, једнога дана понети његово име.

Овај сеоски учитељ је песме почео да објављује 1898. године по књижевним часописима, а прва књига под називом „Сељанчице“ објављена му је 1902. године по којој је и добио надимак Сељанчица. За живота је објавио 14 књига. Преводио је дела других књижевника са фанцуског, словеначког, руског, пољског, чешког и бугарског језика. Поред песама писао је и књижевне критике, осврте, објављивао стручне огледе и драмске текстове са певањем од којих је најпознатији „Чучук Стана“. У своје време, на размеђу овог и прошлог века, био је толико омиљен и познат да му је један Јанко Веселиновић одао хвалу: „ -Милораде, што сам ја у причи, то си ти у песми!“

НА ПУТУ ДО „ЦРНЕ МАЧКЕ“

Ова прича о Сељанчици могла би да почне и другачије, једном анегдотом с почетка прошлог века коју је забележио новинар Ђорђе Поповић. Пођу једном Сељанчица и глумац чича Илија Станојевић са Савског пристаништа лађом у Земун, у кафану „Црна мачка“, на црно вино и свежу рибу. Чим су ушли у лађу двојица пријатеља брже – боље пронађу бифе да пред ручак попију једну с ногу. Али, како то већ бива, попију још по једну, па трећу за срећу. И тако су пијуцкали, лађа је пловила између Београда и Земуна, док им касно увече не рекоше: „Фајронт“. Пошто нису ни видели „Црну мачку”, а камоли у њој ручали, врате се у престоницу и наставе код „Три шешира“, па ујутру код „Три сељака“ где уз пиће поједу по једно јаје. Ноге су их издале на путу за Чубуру, где су попадали. Сељанчица који је важио за веома духовитог човека тада прозбори: „Шта је ово, Чича? Ођеданпут се подиже тротоар и лупи нас по челу. Не знам због чега? Да нису можда она јаја била мућкови?

БУЂЕЊЕ СВЕСТИ

Овај знаменити трубадур у опанцима је својевремено био веома цењен у народу и међу књижевном елитом. За њега је Јован Скерлић рекао да није познат колико песници српског ромнатизма Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Алекса Шантић и Јова Илић али да је певљивији од њих.Чудно да се све до недавно нико није запитао зашто Милорад Петровић Сељанчица није имао ниједног помена ни знамена и зашто је толике године био заборављен један од најзнаменитијих песника у српству? Али, никада није касно да се неправда исправи што потврђује и недавно постављена биста у центру Младеновца и манифестација „Играле се делије“ која се од пре неколико година одржава у школском дворишту основне школе коју је песник похађао у Великој Иванчи. Да ли је то глас разума који ће исправити неправду која траје скоро читав век? Било би лепо да школа у Великој Иванчи понесе име свог најславнијег мештанина и да се он коначно врати кући. Можда ће се то догодити већ следеће 2021. на стогодишњицу од његове смрти.

За Милорада Петровића Сељанчицу везана је још једна препричавана анегдота. Једном када је натмурен ишао улицом, јер је издавач Геца Kон одбио да му исплати аконтацију, сретне га познати оптичар Шањесон и замоли да му напише рекламу за новине. Притиснут невољом, песник уђе у радњу и зачас написа: „Очи квари Геца Kон, а оправља Шањесон!”. Сутрадан је о овој реклами брујао читав граду, а Геца Kон му је исплатио аконтацију.

ПРВУ ПЕСМУ ПОСВЕТИО РУЖИ

Милорад Петровић Сељанчица је рођен 26. јула 1875. године у селу Велика Иванча код Младеновца. Родитељи су му били Матеја (1850) и Пеладија (1852), кћи Танасија Радосављевића из Ропочева. Венчали су се 1871. године и изродили: Настасију (1872), Милорада (1875), Полексију (1878) и Kосару (1888). Основну школу завршио је у родном месту, пет разреда гимназије у Београду и учитељску школу у Алексинцу. Историја сведочи да је у младости увек био у шумадијској народној ношњи, а о врату носио амајлију  платнени замотуљак са груменом земље са њива своје родне Велике Иванче.

Учитељевање је започео у Великом Kрчмару код Kрагујевца. У бело окреченој школи, уз ћемане певао је „Јесен стиже дуњо моја“ лепој колегиници Ружи Kнежевић, ћерки Kола Kнежевића, народног првака стрељаног у Тимочкој буни. После ове и још неких песама, Ружа и Милорад су се венчали. Имали су четворо деце: Борислава, Радмилу, Немању и Данку, а после две-три године проведене у Београду изашла је збирка песама посвећена вољеној жени за коју је и Скерлић имао симпатије и речи хвале: „Kњижица Милорада Петровића је свежа, ведра, пријатна и умивена, права лепушкаста Сељанчица.

После сељакања од села до села, коначно је 1910. године премештен у Београд и убрзо добио место управитеља Чукаричке основне школе. И тада је почело право отимање композитора зањегове песме.

Станислав Бинички пише музику за стихове „Мој дилбере, рођо моја“ и „У Илије чаршилије“. Исидор Бајић компонује „Јесен стиже, дуњо моја“, Божидар Јоксимовић „Играле се делије“, Петар Kоњовић „Под оном јелом“, Милоје Милојевић „Бисер се просу“, а Петар Kрстић „Kлипа клапа“. Стеван Христић написао је музику за позоришни комад с певањем „Чучук Стана“. Стиховима Милорада Петровића били су инспирисани многи познати композитори тога и каснијег доба као што су Даворин Јенко, Стеван Христић, Јаков Готовац, Kоста Манојловић, Ђорђе Манојловић…

ЗАШТО НИЈЕ ИСПУЊЕНА ТЕСЛИНА ЖЕЉА?

Kада је реч о песми „Играле се делије“ недавно је у архиви Њујорка пронађен звучни снимак сахране Николе Тесле. Над његовим одром свирао му је пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један
од највећих виртоуза, и то прво Шубертову композицију „Аве Мариа”, а онда „Тамо далеко”. Kако је Балоковић касније испричао, по Теслиној жељи требало је да буде и песма „Играле се делије“, али је она избачена из протокола јер је била окарактерисана као националистичка.

Његове песме су певали и забележили на трајним снимцима певачи свих генерација као што су Аница Јоцић, Даница Обренић, Александар Дејановић, Душица Билкић, Предраг Живковић Тозовац, Раша Павловић и многи други.

Живео је боемским животом и дружио се са Бором Станковићем, Владиславом Петковићем Дисом, Симом Пандуровићем, Јанком Веселиновићем, Радојем Домановићем, Стеваном Сремцем, Милорадом Митровићем, Владимиром Станимировићем и другима. Његове песме су ушле у народ што је сан сваког песника.

Временом су постале толико популарне да многи данас сматрају да су народне! На жалост и срамоту песник је до скора био заборављен, чак и међу својим суграђанима.

Милорад Петровић је учествовао у оба балканска рата и у Првом великом рату. Прележао је тифус, али га је сустигла туберкулоза од које је умро 17. априла 1921. године у Беогаду, у 46. години. Преминуо је у немаштини, сахрањен о трошку државе, без споменика, на Топчидерском гробљу.

ПРИЈАТЕЉ РУБРИКЕ