2019-11-05T10:43:08+01:00 5. новембра, 2019. 10:31 |

IN MEMORIAM: АЛЕКСАНДАР АЦА ЦАПТЕНИЋ – Незамењиви спортски сарадник

На Старом пожаревачком гробљу, данас у 13,00 часова, биће сахрањен дугогодишњи сарадник Редакције недељника „Реч народа“ и један од доајена спортског извештавања нашег краја  Александар Аца Цаптенић.

 


Из године у годину, полако али неумитно, „ небеска редакција “ Речи народа окупља све већи број новинара и спољних сарадника овог недељника. Драгославу Несторовићу, Ратибору Новаковићу, Миливоју Илићу, Драгољубу Брковићу, Милану Несторовоћу, Петру Црнобрњи и осталима придружили су се временом и незамењиви сарадници спортске рубрике. Најпре Доминик Хочевар, а од прошле недеље и трагично преминули Александар Цаптенић. Тихо, како је и живео последњих деценија, кренуо је вероватно у неки лепши свет у коме су аутори писане, новинарске речи адекватно поштовани и вредновани.

Иако рођен у Баваништу у времену пред Други светски рат, Александар Аца Цаптенић скоро читав животни век био је везан за Пожаревац и Пожаревљане. Основно образовање стицао је у време окупације Србије, носећи од куће у „Петрикину школу “ троножац  да би седео у клупи и писао прва слова и бројеве. Похађао је потом Економску школу у поратним годинама, запослио се и момачке дане проводио у друштву пожаревачких момака и девојака жељних разних изазова. Животни изазови у два наврата водили су га на странпутицу. Одслужио је своје грехе, у међувремену је у Напуљу научио водоинсталатерски занат и по повратку у земљу од тога скромно живео. Последњих година није се одвајао од штапа јер је био суочен и са здравственим проблемима, али смо се свакодневно виђали у Ужичкој улици где је живео без сталних прихода. Уместо поздрава говорио сам му  у шали, али с поштовањем као старијем човеку : „Чико, пази на стуб и саобраћај!“. Одговарао је, добро познајући мој глас : „Пазите ви млади!“

 Веровали или не, Аца Цаптенић је прве кораке у спортском новинарству начинио још као момак средином шесте деценије прошлог века у дневном листу Спорт. Био је дописник из Пожаревца. У то сам се уверио листајући у пожаревачкој библиотеци београдски дневник из тих година, када су његови рапорти најављивани и на насловној страни. Сарађивао је тих година и  у пожаревачком листу „Спортска реч“. После дугог одсуства, у  свет новинара вратио се по препоруци Драгослава Несторовића који га је довео код мене, у време када сам први пут био главни и одговорни уредник листа „Реч народа“. Иако је било приговора на одлуку да  га ангажујем као сарадника, нисам се покајао,  јер је Аца потврдио да може бити драгоцен у периоду када није било ни фиксних  телефона у просторијама спортских клубова (посебно сеоских). О мобилној телефонији тада смо још увек маштали. Некако у исто време када сам прекинуо сарадњу са листом „Спорт“, предложио сам Зорану Миловићу (главном и одговорном уреднику и колеги са Факултета политичких наука) да поново ангажују за дописника из Пожаревца Ацу Цаптенића. И Аца је марљиво из недеље у недељу, из године у годину, одрађивао посао сарадника у оба штампана медија, а повремено и за спортску емисију регионалног Радио Пожаревца. Захваљујући доброти и позитивној енергији коју је свакодневно око себе ширио, неприметно је постао у нашој редакцији „човек без кога се не може и у добру и у злу “. Иако сам често морао да прекуцавам његове текстове због језичких и словних грешака, за њега није било адекватне алтернативе у области спорта. Млади нису желели да буду сарадници у тој области зато што би требало да одвоје дане и дане, сате и сате, да прате спортске догађаје, да марљиво прикупљају резултате у разним дисциплинама и спортовима, да не питају за радно време и топле просторије у јесењем или зимском периоду. У време интернета и мобилних телефона све је другачије, па је и улога сарадника промењена.

 И данас често причам анегдоту када сам као директор Речи народа сишао у Клуб новинара да у јутарњим сатима попијем кафу са колегама. За столом затичем насмејане Мићу Несторовића, Рашу Деурића, Драгана Миленковића и времешног, замишљеног, Ацу Цаптенића. Ненавикнут да Ацу видим нерасположеног, питам шта се догађа и ко га љути. Шеретски, али врло озбиљним тоном, Аца одговара: „Питам се како ћу ја без вас када ви одете на онај свет“.  Александре Цаптенићу, хтели ми то или не, „ небеска редакција“ Речи народа чека све своје пулене! Заслужио си бољи живот у неким другим просторима.

                                                                                                   Драган Живановић