Јутрос је у деведесетој години преминуо Тихомир Тиха Пауновић, легендарни музички стваралац, именом и делом синовим за фрулу. Током богате музичке каријере за собом је оставио на стотине ауторских дела, небројено носача звука и трајних снимака за потребе Радио Београда а ретки су љубитељи народне музике, посебно влашке, који не могу да наброје макар неколико његових музичких дела.
У знак сећања на великог музичара потеклог из Орљева код Петровца на Млави, објављујемо jeдан од последњих интервјуа који је дао медијима начињен за недељник “Реч народа” децембра 2018. године.
Нашег истакнутог естрадног уметника Тихомира Пауновића посетили смо ових дана у стану у центру Петровца на Млави где проводи пензионерске дане. Рођен је 24. децембра 1932. године у селу Орљево крај Петровца у породици Драгољуба и Душице Пауновић. Одрастао на обронцима Хомољских планина уз брата Вукашина фрулу је први пут угледао међу прстима свог деде Марка.
– Молио сам деку да узмем фрулу у своје руке, али он то није хтео, већ као одговор одсвира неку стару влашку мелодију. И тако, увек: када сам пожелео да узмем његову фрулу, он засвира, сећа се детињства чика Тиха. – И оно што ћу памтити до краја живота: деда Марко узме фрулу, свира, а руке му дрхте, али је сваки тон био на свом месту!
Први пут је фрулу у сопствене руке узео као шестогодишњак, и то ону дедину. Није баш легално, али се кроз живот нашег врхунског уметника показало делотворно:
– Заправо смо бака Ана и ја, док деда није био код куће, крали његову фрулу, и док бака чува стражу крај прозора, ја – свирам.
Своју прву фрулу отац је малом Тихи купио у Рашанцу на пијаци, тако да је на је на њему остало само да свира и – постане легенда која је оставила траг не само на простору бивше Југославије, већ и широм Европе.
-Прво коло које сам научио је влашки „Препишор“. По ослобођењу, на Радио Београду почела је да се емитује емисија „Село весело“, а ја сам на неком детектору, пошто у кући нисмо имали радио апарат, слушао Саву Јеремића и – копирао га. Што одсвира он, одсвирам и ја, а прво коло које сам тако научио била је „Параћинка“, вели нам саговорник објашњавајући да је морао да чека наредну емисију како би учио следећу строфу. – Када сам једног дана чуо да у Петровац долази Сава Јеремић ја сам са братом пешице кренуо из Орљева, и чак на три места газио реку да чујем чика Саву како свира. То је за мене био празник, и више од празника!
Можда би се све завршило на томе да Тихомира интересовање и таленат нису 14.октобра далеке 1954. године одвели у Београд. Пошто-пото је желео да види где је Радио Београд и да ли тамо може да представи своје знање. Дошавши у Хиландарску улицу, сазнао је да се за недељу дана одржава аудиција и да је то његова шанса.
– Седам дана сам боравио у Београду, спавао на железничкој станици и парку у Немањиној улици и – чекао. Тог дана дођем у Радио Београд, прозову ме да уђем и одсвирам оно што сам припремио. Ни сањао нисам да ме прати Велики народни оркестар под управом Властира Павловића-Царевца, а да је он, уз Максу Попова и Ђорђа Караклајића у жирију. Када сам завршио, ставим фрулу у џеп и кренем, а неко из оне гужви ме зове: „Чекај дечко, примљен си!“, прича Тихомир Пауновић о тренуцима који су били увод у његову плодну и богату музичку каријеру. Постао је солиста Радио Београда, а све остало је легенда која носи име овог талентованог човека.
– Прву плочу снимио сам за „Југотон“, јер у то време ПГП није постојао, сећа се Пауновић. – Ја сам у возу на путу за Загреб научио коло „Свадбена игра“ Микана Обрадовића а браћа Бајић који су путовали у мом купеу, наговоре ме да снимим три своја, ауторска, јер су тада сингл плоче имале 4 нумере. Тада сам зарадио први хонорар од 309.000 динара, а у то време сам радио у Рашанцу као књиговођа за плату од 24.000 динара.
На питање колико је до данас снимио грамофонских плоча, Тихомир Пауновић није могао да одговори, јер – било их је небројено, што самосталних, што са својим оркестром, што са најпознатијим именима народне музике са простора некадашње Југославије, али су му најдражи сарадници из родног краја. Са поносом отвара витрину у којој нас задивљује број грамофонских плоча, аудио касета и ДВД издања, али и познати ликови певача и инструменталиста који су сарађивали са њим. У разговору чујемо огроман број имена великана музике са наших простора, но, када би их све поменули и навели бројне анегдоте, овај текст би био штампан на 3 до 4 странице, те се усмеравамо на музичко стваралаштво нашег домаћина:
– Ја сам једини од Влаха кога кроз моју музику Србин није познао да ја нисам Србин, а Влах да нисам Влах јер подједнако свирам и српску и влашку музику. То није случајно јер сам рођен између Мораве и Млаве, каже Тихомир узме фрулу међу прсте и засвира нам мало влашког, мало српског, мајсторски, на начин какав само он то може. Није то случајно, јер за разлику од данашњих музичара, који своје умеће у великој мери „боје“ електроником и рачунарском техником, чика Тиха своје звуке „боји“ искључиво срцем и душом, онако како то ради пуних 80 година!
Тихимир Пауновић је минулог уторка напунио 86 година и често узме фрулу у руке, одсвира нешто за своју душу, а радо се одазове на концерте и манифестације на којима је, као уважени естрадни уметник – драг гост. Каже да сваке године одлази на „Царевчеве дане“ у знак поштовања на великог Властира Павловића и то сопственим колима која и дан данас без проблема вози широм Србије. На растанку нам говори да му је мило што је уз нас, оживео сећања на минуле деценије, али се жали да му у Петровцу му недостаје друштво, јер је град на Млави, како каже „одавно изгубио своју душу“. Ипак, Тихомир Тиха Пауновић ово надокнади уз његову фрулу и музику, коју и данас изводи као младић.
Влада Винкић
Фотографије: Влада Винкић и лична архива Тихомира Пауновића