Двадесетог августа у Београду је преминуо Зоран Миљковић, филмски и телевизијски глумац, дугогошињи члан Малог позоришта “Душко Радовић”. У знак сећања објављујемо интервју који смо са њим урадили августа 2017. године
Пожаревац је део моје младости!
Дилема коју многи од нас имају – да ли је у животу баш све случајно, или је исконски негде све прецизно записано – прати човека од како је света и века. Око тога „своје копље ломи“ и Зоран Миљковић, филмски и позоришни глумац, двоструки победник Љубичевског вишебоја, и чини се да му никада неће бити јасно да ли је његов долазак на пожаревачки хиподром, кратак разговор са бардом позориштне уметности Миливојем Живановићем и сусрет са изузетним драмским теоретичарем и ствараоцем Слободаном Стојановићем (који су определили његов живот) – пука случајност. Рођен пре 70 година у Београду, од којих је у срећном браку „тек” 46 година, данас је у пензији и време радо проводи уз четворицу синова и две унуке.
До данас је за собом остварио велики број позоришних, филмских и телевизијских улога, а своје јахачко умеће користио је у неколико филмова попут дечијег остварења „Последња трка” са грлом Зимзелен. У старој Југославији само два глумца била су у стању да без каскадера одјашу веома тешку трку преко шибља: то су Бобан Петровић и његов кум, а наш саговорник – Зоран Миљковић. Памте се креације у „Отписанима“, „Врућем ветру“, „Бољем животу“, серији „Вук Караџић“, филмовима „Доктор Младен“, Случај Хармс“, „Она воли Звезду“, „Подземље“ Емира Кустурице, поменута „Последња трка“, али и у Научном и Образовном програму Телевизије Београд …
Враћамо се неких шест деценија уназад, у време када се млади Зоран, стицајем околности, породично сели у Пожаревац:
– После детињства проведеног на београдском Дорћолу, у Јевремовој улици, селидба и долазак у Пожаревац за мене су били велико разочарење. Како бих ја то рекао: варош је имала „три улице“ и – ништа више! Можда су моје емоције биле и нормалне, јер је на моја велика очекивања од града у коме сам одрастао, прве љубави коју су тада почеле да се рађају и само мени знане планове, речју – пала завеса, говори Зоран. – Није било једноставно уклопити се у малу средину, ново друштво, другачији менталитет, миље који је владао местом које је далеко од значајних збивања. Но, као и сваки знатижељни средњошколац, брзо откривам тајне друштва које ме је прихватило и градића који је одисао својим специфичностима. Радо се сећам чувених спортских терена крај данашње Поште, базена са кугланом, недалеко од Аутобуске станице, тако да нам чак ни море нешто није недостајало… Посебно ми је остала у сећању Башта тадашњег Дома ЈНА и незаборавне игранке уз живу музику, али и Стари корзо, чувена „Фото Роса“ у чијем излогу су редовно постављане фотографије које смо са посебном пажњом гледали. Тек тада сам увидео да је Пожаревац у то време заиста имао “шмек“који нису имали слични градови.
Но, на Зорана су велики траг у животу оставила и два места у Пожаревцу за која се, слободно можемо рећи, била његова животна прекретница. Биоскопи „Козара“ и „Морава“:
– Многе филмове смо гледали по неколико пута и тада је код мене лагано почела да се развија љубав према филму, али на нешто другачији начин него код мојих другара, сећа се Зоран Миљковић. – Чини се да сам бројна филмска остварења доживљавао другачије, можда, више као актер, а све је почело да „улази у моје вене“ нешто касније – одласком и учешћем на снимање филмова са нашим Коњичким клубом „Вељко Дугошевић“, посебно у остварењу „Битка на Неретви” и серији филмова о Винетуу .
Сећајући се одрастања у Пожаревцу, дошли смо дела приче која има двоструки ток, а који се током Вашег живота у великој мери преплиће. То су глума и љубав према коњима.
– Волео бих да кренем редом: Једног пролећног дана бежећи са часа у Гимназији, друштво из разреда и ја завршили смо на хиподрому. Био је то тренутак када се све променило, а Пожаревац, у правом смислу речи постало најлепше место на свету. Наиме, само неколико дана после првог доласка, неколицина нас почиње озбиљно да тренира, а после само годину дана, наш тренер Миодраг Петровић – Кум, издвојио је нас неколико гиманазијалаца и рекао: „Ви ћете ове јесени учествовали у Љубичевском вишебоју!“ Није било поговора: ми смо свакодневно долазили на хиподром, вредно радили и припремали се за Љубичевске игре, и са поносом могу да кажем да су уз мене били мој друг из разреда Рајко Голић (један од „витезова“), као и Миленко Бранковић, кога Пожаревљану знају под надимком Батица, који касније постаје мој венчани кум.
Зоран Миљковић је имао ту част да буде победник Љубичевског вишебоја два пута за редом: 1967. и 1968. године, док је 1978. у овом јединственом светском надметању освојио друго место. Како нам је рекао, за титулу витеза вишебоја такмичио се још два пута, али признаје да су његова главна интересовања била нешто другачија:
– Многи се сећају да је 1967. године „војвода” Љубичевских игара био наш велики глумац чика Миливоје Живановић. Приликом отварања у центру Пожаревца, у свом маниру, одржао је велики говор о српским јунацима, а ја сам у име свих такмичара изговорио заклетву наглашавајући „да ћемо се часно борити“. Великом глумцу се то јако допало и отворено ми је рекао да се неће изненадити ако и ја једнога дана постанем глумац.
После друге победе на Љубичевским играма 1967. године, Зоран Миљковић одлази у Београд и као студент историје уметности полаже аудицију у Академском позоришту „Бранко Крсмановић“. Пуким случајем на једну представу долази Пожаревљанин, Слободан Стојановић, познати драмски писац и књижевник – у то време директор драме у Савременом позоришту на Црвеном крсту.
– На Слобину препоруку играм у неколико представа, а на једну долази чика Миливоје Живановић који се ни мало не изненади што ме среће у позоришту! На његов савет одлазим у Народно позориште Босанске Крајине у Бања Луку у драмски студио где постајем стални члан, а убрзо и млади првак Позоришта, сећа се тог времена и тих великих људи Зоран – У Београд се враћам 1976. године и као члан Малог позоришта „Душко Радовић“ проводим пуних 35 година, од чега чак 15 као првак позоришта.
Свакако да је у оваквом глумачком опусу било и вредних награда… Да ли бисте неку од њих посебно издвојили?
– Наш посао је такав да добра креација пронађе пут и до публике, али и до жирија. Издвојио бих награду на фестивалу у Бугојну за улогу Калибана у Шекспировој „Бури“ али и на фестивалима у Загребу и Котору за улогу оца и звери у представи „Лепотица и звер“.
Уз домаћу продукцију, вреди поменути да сте доста сарађивали и са страним партнерима, посебно када је о филму и ТВ серији реч.
– Последњих десетак година интезивно сам радио са продуцентском кућом „Филм 87“ из Рима и за италијанску телевизију „RAI UNO“. Снимио сам десетак серија и тв филмова међу којима „Заборављени“, “Велика пљачка трезора“, „Belgrado Sling“, “Buono Papa“, „Ano 70“,“Lo Skandalo de la Banka Romana“ … каже Зоран.
– Такође, играо сам и у неколико америчких филмова: „Логор Sobibur“, „Бледо Лице“, „Koriolan“, поред великих светских глумаца као што су Дени Хјустон, Ралф Фајнс, Рики Тоњаци, Винсет Перез…
И за сам крај нашег сусрета волели би да сазнамо: да ли често долазите у Пожаревац?
– У Пожаревцу ми живи брат. Наравно, ту сам и у време Љубичевских коњичких игара. Па, Пожаревац је део моје младости, део мог живота…
Разговарао: Влада Винкић
Фото: Архива З. Миљковића