2020-01-19T18:33:19+01:00 19. јануара, 2020. 18:33 |

Истргнуто из дневника сећања Предрага Радовановића, доајена новинарства Браничевског округа

Волео сам да разговор одлежи у мени

– Честитајући 75. годишњицу „Реч народа“ запосленима у Редакцијi, која ће овај јубилеј обележити 20. јануара, желим да истакнем да се оволиким годинама трајања не може похвалити ни један медиј овог ранга у Србији. Сачувана је једна драгоцена институција штампане речи, која је  бележећи свакодневицу, не само Пожаревца, већ и читавог округа, отргла од заборава многе људе, догађаје, историју једном речи… „Реч народа“ је у том смислу традиција, ако не – и више од традиције, и као професионалац који је деценије и деценије живота посветио новинарству, сматрам да је ова кућа у овом тренутку драгоценост овог краја.

         Овако је започео наш разговор са Предрагом Прежом Радовановићем, легендом новинарске бранше у Пожаревцу, браничевском округу, Србији. Именом које се трајно везује за „Реч народа“ .

        Први сусрет са новинарством, Предраг Радовановић имао је као гимназијалац у једној просторији зграде на пожаревачком Тргу ослобођења, у време по ослобођењу вароши у Другом светском рату, а његов касније богат радни век испунила су различита звања у професији новинарства: сарадник, новинар – сарадник, новинар, новинар – уредник, главни и одговорни уредник, директор „Речи народа“ али и  дописник Радио Београда, Телевизије Београд, бројних републичких и савезних гласила из града под Чачалицом.

                                               ЈЕДНО ПО ЈЕДНО ОЛОВНО СЛОВО

         На питање како је изгледао његов први сусрет са новинарством, Редакцијом, новинарима, одговорио је:

          – Визуелно непријатан, јер је Редакција имала само један сто и један чивилук, али, пријало ми је што сам се нашао у амбијенту од кога очекујем остварење сна да писаном речи учествујем у друштвеном животу Пожаревца. Ту сам се, уз неколико новинара, срео са Драгицом Лазаревић, тада главним уредником и професионалцем,  која је према мени, као ђаку, гајила велике симпатије и помагала да са сваким новим текстом подижем квалитет сопственог рада у новинарству, сећа се Радовановић.

           Касније је ту била и дактилографкиња којој смо диктирали текстове, и они су се носили у Штамарију „Јадран“ која се налазила у једном делу Дома армије, а потом  је Владан Симичевић основао „Просвету“ која се налазила у улици Драже Марковића. Тамо су новинари и сарадници „Речи народа“ одстајали на ногама читав процес припреме. Прелом, ручно слагање једног по једног оловног слова, наношење боје ваљком, први отисак па коректура. Када се све оконча, машине за штампу су се ручно покретале и тако излазиле готове новине које су обрезиване, слагане, паковане и дистрибуиране. А сами новинари су били и – колпортери у старој Табачници, улици Маршала Тита, баштама пожаревачких ресторана, на пијаци…

         Имајући у виду време и политичке прилике тог доба, како је изгледала уређивачка политика новина „Реч народа“?

         – Занимљиво питање на које ћу са задовољством одговорити  истином: Прича се да није било слободе у нашем изражавању, поготово у критици руководилаца. Но, ја сам у то време, када је Драгица била главни уредник, написао критику, стицајем околности, управо њеног супруга Мије Лазаревића,  тада секретара Комитета, који је свакодневно колима долазио од куће до радног места упоређујући како у другим земљама функционери до посла долазе бициклама, па и пешице километрима. Текст је одшампан, а када су новине изашле, уредница ме је питала: „Шта си мислио, да ја то нећу да објавим. Слажем се са тобом?“ То је био први мој успех у критици свега што није било добро у једном граду, а критика је остала кредо у мом читавом новинарском животу, вели Предраг Радовановић.

                                                       „ИСПРИЧАНО ЗА ДЕВОЈКЕ“

          Настављајући новинарском водиљом да негативности не треба крити, јер их на тај начин, прећуткујући одобравамо, Радовановић се у тим годинама осврнуо на још једну појаву која није приличила тадашњим нормама васпитања и понашања.

        – У поједним кућама прављени су тајни журеви, а то је многима сметало. Разлози су лежали у недоличном понашању момака и девојака, неконтролисаном конзумирању алкохола и цигарета, и још неким дешавањима која ни сада не бих желео да поменем правим именом. Ја сам објавио текст под насловом „Испричано за девојке“ и по изласку „Речи народа“ из штампе, текст је поделио јавност.  Тада сам доживео критику многих појединаца, потом Омладинског комитета, а убрзо и Среског комитета који је заседао због моје објаве. Ова бура стишала се тако што је Милан Станојевић, тадашњи секретар Омладинског комитета осудио поменуто понашање младих у Пожаревцу, што је мени била велика сатисфакција, јер сам критичким текстом једноставно изнео оно што сам мислио и што очигледно није било примерено. Из ове перспективе гледано, најчешће се каже да тада није било никакве слободе мишљења и изражавања, а да то није тачно доказује управо овај мој текст који је штампан и изазвао толике полемике.

         Уз редовне новинарске, уредничке, па и директорске обавезе у „Речи народа“, Предраг Радовановић је током читаве карије неговао поменути кредо, и то га је пратило готово до краја саме радне каријере, када је објављујући серију текстова покушао да смени председника општине Пожаревац.

          Предраг Радовановић је у својој пребогатој новинарској каријери широкој јавности препознатљив и по рубрици „Где су, шта раде?“. Реч је о разговорима са људима из овог краја који су у јавности Србије, Југославије па и шире, постизали такве успехе и својим именом и делима афирмисали Пожаревац и околину.

           – Ја сам био заљубљеник у те разговоре, а иза мене је мноштво интервјуа које сам за „Реч народа“ обавио са тим и таквим људима. Почев од академика Павла Савића, тада сам почео да увиђам колико поједине интелектуалне громаде могу да буду једноставне у понашању и опхођењу са другима. Дошавши у кућу Павла и Драгице Савић, видео сам у колико скромном окружењу живе, без икакве помпе и висине. Провео сам са Павлом читав дан, што ми је било велико задовољство и доцније објавио интревју са њим. Фасцинирало ме је то да је Савић, са Маријом Кири могао да направи атомску бомбу, јер је то знао. Но, за тако нешто требао је новац, али пре свега разлог са свим својим негативним последицама.

                                        КАКО ЈЕ ЏАЏИЋ „ВРАЋЕН“ У ПОЖАРЕВАЦ

           Још један од сусрета који је Радовановићу после дугог низа деценија остао у живом сећању је онај са књижевним критичарем Петром Џаџићем, неупоредиво најбољим југословенским познаваоцем Ива Андрића и веома цењеним у домаћој књижевности. На жалост, Џаџић је постао велики политички несрећник, а Предраг Радовановић га је на свој начин вратио у Пожаревац:

         – Петар је у једном од својих натписа у „Књижевним новинама“ пренео страшну ствар, узимајући за пример колико људи могу да буду неосетљиви и сурови у несрећи једног народа. Наиме, Пожаревац је имао велико немачко гробље на потезу изнад садашње аутобуске станице са надгробним плочама на којима су на матерњем језику била исписана имена погинулих немачких војника. Захваљујући нечијој глупости, сваки споменик је скинут, имена мртвих су преклесана, а комплетан леви део тротоара улице Кнез Милошев венац, од почетка до улаза у железничку станицу поплочан њима. То је био, заправо, нови злочин међународних размера, а по објави натписа, Џаџић доживи критику и својеврстан линч, не југословенске или српске, већ пожаревачке јавности, тако да он више није смео, а ни желео да се врати у свој град, сазнајемо од Радовановића пред којим се тада нашла непрегледна препрека коју треба савладати: убедити великог књижевног критичара на интервју за „Реч народа“.  

          – Када сам Џаџића молио за разговор, са друге стране стизала су непријатна питања из којих је одисало немерљиво неповерење:  „ко сам ја?“ „због чега желим разговор?“ „у чије име то радим?“ „шта хоћу?“…. Ипак, убедио сам га сопственим осећањима према мртвим војницима и чињенимом да се у потпуности слажем са оним како је поступио пишући поменути чланак за „Књижевне новине“ и да је главна тема разговора дело Ива Андрића које је он тако добро познавао. И сада ми је у драгом сећању дан који сам провео са њим у веома пријатном разговору, говори Предраг Радовановић.

              Фасцинантно је то да у временима о којима причамо није било савремене технике којима би се разговори бележили, попут магнетофона или данашњих, на сваком новинарском кораку присутним – диктафонима. А за један дан проведен са поменутим величинама изречено је много тога што треба пренети оловком на папир, или, једноставно – запамтити. И наравно, да све буде доступно јавности на адекватан начин и без грешке.

             – Боље да не причам шта ми се десило када сам први пут добио магнетофон за ове потребе, уз смех коментарише Радовановић. – Ја сам волео да разговор који сам водио, одлежи у мени. Тако сам селекционисао оно што је битно од небитног. Чекао сам да се то сталожи и део оде на дно, а део исплива на површину.  Зато је то писање код мене мало дуже трајало: ја сам недељно могао да дајем по један текст из ове рубрике, али сам недељно био посвећен личности. Када се растанемо тада почиње рад, односно тема мог размишљања и конструкције коју сам желео да поставим пред читалачку публику.

 

Влада Винкић