Мали је број наших суграђана који зна да на хиљаде новинских карикатура и стрип каишева објављиваних у више десетина листова и забавних часописа широм земље дело уметника који живи и ствара на само пар километара од центра Пожаревца – у Љубичеву. Реч је о Ивану Лазаревићу Лази, који ове године обележава педесет година рада и посвећености карикатури.
Лазаревић је рођен у Трстенику, у радничкој породици која се стицајем околности 1959. године доселила у Љубичево. Детињство је проводио уз брата Милана и другаре чија је целодневна преокупацију била – фудбал на теренима подно столетних храстова. Наравно, основна обавеза била је школа „Вељко Дугошевић“ коју је похађао, и у њој се јавља преокрет у интересовању малог Ивана, односно, Лазе, како су га звали другари:
– Као ученик петог разреда, учествујем на једном такмичењу из ликовног васпитања и освајам прву награду. Посебна сатисфакција за мене била је што сам победио и много старије ученике, док уједно откривам да поседујем одређени таленат за сликарство, сећа се Иван Лазаревић својих почетака.
Уместо слаткиша- бојице
Није редак случај да је од тада Иван, за разлику од брата Милана, од родитеља уместо слаткиша чешће тражио да му купе блок и бојице, који постају његови пратиоци све до данашњих дана. Правац који га окупира је карикатура, а први званични рад у овој области везује за 1968. годину када као ученик првог разреда Економске школе у Пожаревцу тадашњи часопис „Младост“ објављује неколико његових карикатура.
– На моје изненађење, за штампане карикатуре добијам повећи хонорар, чији сам део потрошио са другарима у посластичарници. Ни данас нисам сигуран да ли сам карикатуром наставио да се бавим због хонорара или талента, али ни у ком случају нисам запоставио школу. После средње, завршавам Вишу економску у Београду и добијам посао у „Месној индустрији Пожаревац“.
Одласком у војску у Школу резервних официра у Билећи, Иван Лазаревић ради стрипове и карикатуре из војничког живота. Како је у то време свака армијска област имала свој лист, Иванови радови били су објављивани у сваком од њих и били уредно хонорисани. Карикатуре и стрипове потписане његовим именом штампали су и „Фронт“, „Народна армија“, „Војска“, а чак двадесет година по одслужењу војног рока био је стални сарадник сарајевског листа „Народни борац“.
– Експанзију у раду на карикатури и стрипу доживљавам седамдесетих и осамдесетих година прошлог века када увелико сарађујем са часописима попут „Јежа“, „Веселог света“, „Експрес политике“, „Секси хумора“, „Села“, „Малих новина“… и тада постајем члан Међународне асоцијације карикатуриста FECO.
Карикатура плаћа пиће
Током цртачког стажа дугог равно пола века објавио је око 3000 карикатура и стрипова али имао и прилику да се дружи и размењује искуства са бројним домаћим карикатуристима.
– Много је ставаралаца из ове области са којима сам се упознао, али издвајам Југослава Влаховића, Тошу Борковића, Шпиру Радуловића, Мићу Милорадовића… Они су на мене оставили посебан утисак.
Карикатура прати живот. То је неодвојиво. У друштву је увек нека шала, виц, досетка од којих многе и заврше на папиру као карикатуре.
– Навешћу и пример да када играм таблиће са пријатељима, уместо имена увек нацртам ликове саиграча, а тај папир увек оде као драга успомена у њихове домове.
Иако је Иван Лазаревић квалитетан портретиста, када је о стрипу и карикатури реч, он се током каријере увек базирао на гегу и шали. Такозвана портрет-карикатура у Лазином животу била је актуелна током школовања, када се на корицама свезака често налазио лик неког од професора, а није редак случај да се и тура пића плаћала карикатуром конобара уместо новцем. Искуство и посвећеност карикатури као уметности, допринели су да се дуги низ година уназад наш саговорник нађе међу учесницима бројних светских надметања. У својој радној соби, међу исечцима из новина са сопственим карикатурама, налази се читава бибилотека коју чине каталози такмичења на којима је Лазаревић до данас учествовао. Но, његов радни простор красе и награде, попут Специјалне награде из Турске, и награде италијанског града Карере на Салону антиратне карикатуре освојене у Крагујевцу. Док гледамо како скицира једну од карикатура, сазнајемо која му је најомиљенија техника.
-Највише волим црно – белу карикатуру рађену класичним тушем и пером. Но, данас су ствараоци широм света прешли на боју, тако да сам се и ја определио за рад модерним техникама у пуном колору.
У разговору се намеће питање колико и да ли се данас може зарадити, односно, живети од карикатуре.
– Тешко. Листови су данас приватизовани, објављене карикатуре се не плаћају, а неки часописи имају сталне карикатуристе. Искрено, ја се обрадујем објављеној карикатури, али се ипак уздам у своју пензију и можда некој награди на такмичењу.
Иако је Иванов рад везан за новине ретко их купује.
-Када се пробудим погледам јутарњи програм на некој од телевизија да се информишем, па изађем до локалне продавнице и кафане. Ту се сретнем са пријатељима, попричамо, дружимо се, нашалимо… И ето, ту добијем неку од идеја за карикатуру.
Иначе, Лазаревић се бави и класичним сликарством. Члан је Удружења ликовних стваралаца „Милена Павловић Барили“ и углавом ради уље на платну. Када смо га питали да ли има идеју да обједини своје објављене карикатуре у монографију, одговорио је да би волео али да то није могуће, јер ни један од радова који је објављен у часописима није враћен, а стицајем околности, не поседује све исечке карикатура. Како на крају разговора каже, то је компензовао оснивајући сосптвени веб сајт на коме се могу видети неки његови радови.
Влада Винкић