За собом има на стотине улога остварених на филму, позоришту и телевизији, а њене витрине краси још толико признања остварених за дуже од седам деценија бављења глумом. Просто је невероватно колико много енергије и жара има у овој физички ситној жени чији лик препознајемо кроз многа имена која је својим изузетним талентом отелотворила путем рола. Кроз сећање пролазе Марија из истоимене ТВ серије, Катица из култне позоришне представе „Радован III“, Даница Чворовић у „Балканском шпијуну“, Роска из „Породичног блага“, Петрова мајка из „Варљивог лета“…
У сунчано пролећно преподне у дворишту Центра за културу Пожаревац аутор текста је први пут среће непосредно, ван светла позорнице и утисак је да је Мира Бањац врхунски човек. Гаси цигарету коју је управо припалила и пружа руку да се упознамо. Гледајући у пепељару каже: „Навика, али шта се мора, није тешко“. У Пожаревцу је поводом Глумачких свечаности „Миливоје Живановић“, и као председнику стручног жирија припала јој је част да током манифестације чува кључ Града. Говори нам да су домаћини јако пријатни, да је имала прилику да упозна Пожаревац, да су људи овде веома љубазни према њој, прилазе јој, поздрављају је, моле за селфи… Уз обавезе председника жирија, током дана је очекује и промоција сопствене ауторизоване биографије „Не дај се“ Татјане Њежић.
ГЛУМАЦ НЕ ПАДА СА НЕБА
Познајемо је као врхунску уметницу са телевизијских и биоскопских екрана, позоришта, насловних страна, искусну глумицу, али је увек занимљиво сазнати како је неко прерастао у то што данас јесте. Асоцијације на поменуто је Фројдова реченица „Дете је отац човека“.
– Током каријере дате не знам колико изјава, али – у чему је ствар: Сви говоре о вама када сте негде на крају пута. Сви говоре о исходишту, али полазишта су нешто сасвим друго. Глумац није пао с неба, однекуд је кренуо. Ја сам кренула малте не и буквалнио из блата. Одрастала сам у време када се не одраста. Била сам дете у рату и после рата и била сам – нико, и данас видим да ја нисам ни имала детињство, и на неки начин кажем: па ја никад нисам била млада, мала, никад нисам била дете. Ја сам увек имала неке проблеме, препреке. У таквим ситуацијама ви се окренете око себе и кажете: „Па ја морам нешто сама!“
Мирјана Т. Бањац је рођена у Ердевику. Наиме, њена бака је једно време провела у Америци, а када се вратила са сином из првог и ћерком из другог брака, који нису знали ни реч српског језика, није било ни мало лако снаћи се у једном малом месту. Мирина бака била је сналажљива, отресита и способна, али и брза на језику. Сина је оженила једном од ретких девојака у селу, која је имала неку школу. Спремала се да буде медицинска сестра, али је стигла да буде само бабица, јер су је браћа спутала у даљем школовању.
– Био је то брак између двоје младих људи који нису знали да проговоре ни реч истим језиком. Међутим, мој отац је био веома сналажљив и брзо је савладао српски, али је исто тако био веома пажљив према мојој мајци, говори Мира. – Када сам се ја родила, десила се једна лепа прича која мени сада нешто значи. Испод прозора моје маме свирала је плех музика ватрогасаца и ја мислим да је то мала нит која је одиграла нешто значајније за неки мој даљи животни пут.
МУЧЕНИЧКИ ЖИВОТ РАТНИХ ГОДИНА
Стицај животних околности је хтео да се Мирин отац после извесног времена врати у Америку. За супругу и кћер, послао је карте да се и оне отисну преко океана, но, тада се путовало бродовима, месецима, а ни браћа јој различитим аргументима нису дозволили да напусти Ердевик. Тако је Мирина мајка заправо постала слуга својој браћи, и схвативши то, после извесног времена, отишла је у Београд, а мала Мира остаје да у правом смислу речи – мученички живи са баком и тетком. То је било време Другог светског рата. Затворене границе, немаштина и много непознаница и туге све више је будило жељу да сретне своју мајку, која је била домаћица у кући једне грчке породице у Београду.
– Ја сам једног дана отишла на железничку станицу и убацила се у вагон неког теретног воза пут Београда. Ипак, у Земуну ме заустављају и задржавају у просторијама Коњичке школе. У неко доба случајно се појављује неки шваба, и ја препознајем да је то наш комшија. Пита шта ћу ја овде сама, и у разговору сазнајем да моја мајка ради у фабрици шећера. Омогућио ми је да сутрадан кренем са једном колоном у Београд и да ће ме мајка чекати крај неког моста. То је била колона заробљених, која је ишла на Бањицу, а када ме је мајка видела, онесвестила се мислећи да и мене воде у логор. Комшија шваба ми је омогућио да изађем из колоне и придружим се мајци. Када је све прошло, ја сам мајци рекла: „Видиш да и међу швабама има добрих људи“ на шта је она одговорила „Да, али ми је узео све што сам ја до сада зарадила“!
Мирине награде
У својој више него богатој глумачкој каријери, Мира Бањац је освојила небројено признања, од којих издваја „Добричин прстен“, највеће глумачко признање у Србији за животно дело, награду „Жанка Стокић“ за изузетан допринос српској филмској, позоришној и телевизијској уметности, две Стеријине награде, три Пулске арене, „Нушићеву награду“ за животно дело глумцу комичару, признање „Павле Вуисић“ за изузетан допринос домаћем филму, „Златног ћурана“ у Јагодини за животно дело глумцу комичару, октобарске награде Београда и Новог Сада и многе, многе друге…
ПРВО ГЛУМАЧКО ИСКУСТВО ПРИРЕДБА ЗА СЕБЕ
После ослобођења Београда Мира и њена мајка крећу са војском у Ердевик, неких деведесет километара – пешице. А тамо, имање продато, тетка, амерички држављанин, отишла преко океана – њих две без игде ичега. Бивају смештене у неку кућу близу Дома културе, а Мира, осећајући неки таленат све више времена проводи у Дому. После извесног времена у село долази Прва пролетерска дивизија, а имајући у виду да су у оквиру активности биле приређиване приредбе за борце и мештане, Мира и сама учествује као рецитатор и глумац. Овде среће и упознаје глумца Предрага Тасовца и још неколицину драмских уметника, који је убеђују да крене са њима. Мира тада пешице са војском прелази пут до Трста и натраг! Специфично поратно време омогућило јој је да заврши школу, али дар, воља и упорност да се искаже као глумац, нису јој давали мира.
– Ја једно неописано ружно дете, које не да не може да буде глумац, него не може да буде ништа, у неким цокулама, некој енглеској блузи долазим на аудицију, поново пешице. Тада себи кажем: из све муке коју сам прошла ја се морам борити, не знам да ли ћу положити аудицију за глумца, али се у Ердевик нећу вратити!
И тако је и било. Мира је имала среће да положи аудицију, уђе и званично у глумачки свет, а врхунац је био да јој се пружила прилика да одмах буде у добрим позориштима уз сјајне колеге и изузетне редитеље и сараднике. За њу није било проблема да у неким поквареним колима путује двадесетак километара у неко место не би ли одиграла представу, а уз колеге препрека јој нису представљали ни киша ни снег, ни сунце ни ветар, који су је путем пратили. Све је то стоички издржавала негујући глумачки таленат и усавршавајући сваку финесу животног позива.
Мира Бањац припада првој генерацији глумаца која је завршила Позоришну школу у Новом Саду, а уз ангажмане у позориштима у Сремској Митровици и Народном позоришту у Бања Луци своје креације реализовала је у Српском народном позоришту у Новом Саду. Прву филмску улогу остварила је 1964. године у југословенском филму „Бој на Косову” редитеља Јована Коњовића, и за филмско стваралаштво у каријери осваја чак три Пулске арене и небројено других значајних признања. На предлог Мире Траиловић 1971. године прелази у Београд и постаје члан Атељеа 212, где одласком у пензију незванично завршава своју каријеру, јер званично она је и данас активна.
Но, професионално с једне, и лично ангажовање с друге стране, нису заобишла ни легендарну Миру Бањац.
– Како је судбина наместила, у приватном животу, после развода постала сам свом детету и отац и мајка. Ето, живот је такав да у тренутку увидите да каријера иде узлазном линијом, а лични живот негде губи. То је равнотежа. На пример, ја сам негде далеко, на турнеји и помислим: можда сам баш сада потреба мом сину, а мене нема!
Даме се не питају за године, али није срамота поменути да маестрална Мирјана-Мира Бањац и у деветој деценији живота активно ради. Недавно смо је гледали као бака нану у ТВ серији Радоша Бајића „Пси лају, ветар носи“, а исти редитељ ју је недавно позвао на наставак сарадње. Да ли је у питању исти пројекат или нешто ново, велика Мира је сачувала као тајну коју ћемо сами открити ускоро. Пред крај сусрета каже да су је контактирали и продуценти из Хрватске у вези једног занимљивог пројекта, а до почетка нових глумачких креација посветиће се великој љубави – књигама као читалац.
За крај Мира Бањац каже:
– Не треба се дичити оствареном каријером. Треба се дичити оним што смо оставили у гледаоцима, у људима… Оно што је мени данас драго је да имам своју публику, која ме среће на улици, препознаје ме као једноставног човека. А ја сам према публици једна велика улизица, а разлог је више него једноставан: Па ако ја не поштујем своју публику, нећу имати хлеба да једем!
Пратимо је до места на коме смо се упознали, баште Дома културе, где је једва дочекала да у руке узме паклицу цигарета и упаљач. Пали цигарету и шаљиво каже: „Навика, али шта се мора, није тешко“.
Забележио Влада Винкић