Чињеница је да до нашег саговорника нисмо тако лако успели да дођемо. Наиме, распитујући се у Лазници за вајара Јанка Лалића, сазнајемо да је у Жагубици. У Жагубици пак чујемо да је управо отишао пут Лазнице… И тако више пута док га нисмо срели у друштву Владе Тодоровића, председником Удружења ликовних уметника Хомоља, а разлог журбе је више него оправдан: ангажовање на припреми Лалићеве самосталне изложбе.
Вајар Јанко Лалић је уважени уметник, а када је о његовој стваралачкој форми реч, централни скулпторски концепт заснован је на бајалицама, исконској тајни Хомоља, које су овог уметника пратиле од колевке, те их он и дан данас преноси на своја дела. Лалић је рођен 1950. године у Лазници, и до поласка у први разред основне школе, није говорио српски већ искључиво влашки језик. Но, већ у другом полугодишту првог разреда овладава језиком, док његови учитељи убрзо у њему препознају стваралачки дух који гаје подржавајући малог Јанка који из године у годину показује све већи таленат. По основној уписује Средњу уметничку школу у Нишу, која је трајала пет година.
-Успео сам да се домогнем пријемног испита, да га положим првенствено захваљујући познавању колорита, док су ми линија и цртеж били слабија страна. Но, како сам имао добре наставнике, много тога сам научио, савладао и што је најважније, спојио колорит са цртежом, што ми је дало одраз да се упустим у истраживање осталих сфера ликовне уметности, прича уметник.
Занимљиво је да Јанко Лалић дубљу везу са сликарством ствара током служења армије у Новом Саду. То доба захтевало је од талентованих војника да кроз сопствени израз улепшају простор касарне, а наш саговорник као свршени ученик уметничке школе, исказавши врхунско знање, лако се уклопио у ову област војничког живота. У импровизованом атељеу је уз портрете тадашњег државног руководства и детаље из војничког живота, увек налазио времена да уради нешто за своју душу, налазећи инспирацију у непосредном окружењу. Тако пред крај војног рока 1974. године организује прву самосталну изложбу у Новом Саду под називом „Армија у мом срцу“.
– Одмах потом уписујем Академију за примењену уметност у Београду и студирам скулптуру код професора Миодрага Живковића који је широкој јавности, међу бројним значајним делима препознатљив по споменицима Стрељаним ђацима у Крагујевцу, Кадињача крај Ужица и Битка на Сутјесци на Тјентишту. Уз таквом уметника и педагода и његових сјајних колега, могу само да кажем да је период студија био веома плодан период мог живота како у стицању врхунског образовања тако и стваралаштву, говори Лалић.
ХОМОЉЕ У СРЦУ
Недовољно познат податак који смо пред сусрет са саговорником сазнали од Лалићевих колега је, да су њега као студента, жаргонски речено, поједини професори просто јурили не би га упознали: са једне стране као врхунски талентованог а са дуге стране као сјајног човека и будућег колегу.
– По окончаним студијама 1978. године, у дубини душе поново сам осетио потребу за колоритом који ме је привлачио од најмлађих дана. Тако сам се са једне стране везао за кичицу, боје и платна а са друге своју инспирацију преносио кроз скулптуру. Исте године припала ми је част да у родном крају, у Културном центру Жагубица припредим самосталну изложбу цртежа са темом из окружења, а поставка се, наравно, звала „Хомоље у мом срцу“, прича нам уметник, а осврћући се на наше питање шта се дешавало са скулптуром, вели:
– Скулптура је тада у Хомољу била тотална непознаница, те за њу није било довољно разумевања. Ја сам то својевремено причао колеги академику Светомиру Арсићу Басари, и он се у потпуности поистоветио самном, јер је и он у свом родном крају доживео такво неразумевање.
Како се од уметности никада није могло квалитетно живети, Јанко Лалић убрзо прихвата рад наставника у тек отвореној Средњој школи у Жагубици, једно време био је и директор музеја у овој хомољској општини, док је у пензију отишао као директор жагубичке школе. Ипак, Јанко Лалић остаје упамћен по томе што је скулптуру као медиј и званично увео у уметничке токове Жагубице и шире околине.
– На срећу, од мог повратка са студија није прошло много времена да се управо кроз скулптуру, форму, облик, поистоветим са митологијом Хомоља, искажем своје импресије и то буде препознато и прихваћено у овом окружењу, сазнајемо од уваженог саговорника.
ЕМОТИВНА СИМБИОЗА
Враћајући се у не тако далеку прошлост, сазнајемо да је наш саговорник у прво време дела радио у бетону, пошто није било могућности да се оне пренесу у одливак, иако је свака скулптура лако могла да се излије у бронзи. На срећу, Лалић је успео да један део радова започетих на Академији, пренесе у бронзу. По повратку са студија, пратећи нит која га је од детињства водила уметничким стазама, окреће се раду у дрвету и то не само из разлога што је окружење пуно квалитетног материјала већ и споја непосредне природе и јединствене традиције и митологије коју Хомоље носи у себи. Значај стваралаштва и инспирације коју је својим делима Жагубицу, Лазницу и овај део Србије прославио ширим Европе, препознао је Завичајни музеј Хомоља који у поставци Јанка Лалића, љубитељима уметности и намерницима представља дела у попут „Бајалица“, „Опанка“, „Главе змаја“…али и рад „У славу оца“ који има емотивну историју:
– Ја сам као дете рано остао без оца, изванредног фрулаша али и човека који је доста минијатура успевао да уради од дрвета, попут фрула и преслица. По његовој изненадној смрти са мајком Милом одлазио сам на гроб и слушао нарицања која су на мене оставила посебан траг, а саме звуке сам дубоко преживљавао и данас их на неки начин преносим на дела. Посебне емоције у мени пробудио је тренутак када сам под стрехом куће пронашао преслицу коју је направио отац. На њој пише Војин Лалић и ја сам је касније уградио у скулптуру начинивши емотивну симбиозу а дело назвао „У славу оца“, говори уметник.
Лалићеви радови красе тргове, бројне приватне колекције и галерије не само у земљи већ и иностранству, а од саговорника слушамо о ангажовању у бројним ликовним колонијама, самосталним и колективним изложбама организованим током минулих деценија, наградама, признањима…Но, иако уметнички тас превагиње ка скулптури, слика није остала у дугом плану:
– Ја сам везан за скултпуру, тако да и моје слике делују, да тако кажем–скулптурално. Захваљујући дару који ми је Бог поклонио за познавање колорита,свака слика представља својеврсну обојену скулптуру. Речју, свака моја слика може да се преточи у скулптуру.
Лалић своја дела ствара у два атељеа. Један у кући у Лазници а други у депоу Музеја у Жагубици. О свом пезионерском дану, не рачунајући ове дане припреме изложбе, говори:
– Већ када устанем, уз кафу размишљам о скулптури и сликарству чиме сам опседнут. Но, томе доприноси конфигурација родне Лазнице и Хомоља: она ме, ма где се окренем – прати. Често одлазим у букову шуму, налазим интересантне форме које постају основа за будућа дела. Како је моје уметничко ангажовање било везано за честе одласке ван родног места, посебно сам захвалан на немерљивој подршци супруге Десе, сина Градимира и кћери Тање. Живот је одлучио да син и кћер данас буду у далеком свету, а уз мене и стваралаштво сада је супруга Деса, каже Јанко Лалић, а осврћући се на своје целокупно стваралаштво закључује:
– Живот једног уметника је невидљив јер је сам живот уметност.
Влада Винкић