2021-09-14T10:19:17+02:00 13. септембра, 2021. 23:50 |

Један казан – два вола

У Србији казанџијски занат важи за један од настаријих, јер, иако је данас све мање мајстора овог занимања, његово постојање на нашим просторима дуже је од пет векова. Реч је о занату чији су крајњи производ казани за печење ракије и додаци за њих, џезве за кафу, посуђе за храну, котлићи за припрему разних јела и чорби. 

    – Посебно је важно да свако посуђе, осим казана за ракију мора да се обложи калајем, јер оксид бакра је отрован, каже нам приликом сусрета Слободан Јовановић, кога Пожаревљани знају као Крепољинац – како због порекла, тако и имена казанџијске радње у Топличиној улици у Пожаревцу у којој смо га посетили. 

                                               ЈЕДИНИ КАЗАНЏИЈА У ОКРУГУ

       Слободан Јовановић

      Нису случајне ове речи, јер то је прво што је научио пре него што је у очевој радионици најпре почео да ложи ћумур и мехом га распаљује до жара. Слободан Јовановић  је рођен 1946. године у Крепољину, занат је учио у родној вароши од оца Стојана, који је пак, тајне обраде бакра савладао од свог оца Угрина, и колико смо сазнали – једини је казанџија у Браничевском округу. 

      – Својевремено се у радионицу допремао необрађени бакар, који се топио, потом чекићем развлачио, а онда су под чекићима различитих величина и облика, настајали бакарни предмети. Није било брусилица, маказа за бакарни лим, само ковачка ватра, секачи и чекићи. Ја сам као шестогодишњак помагао око ватре и гледао како отац ради. Иначе, казан никада не може да направи један човек јер ту је нитовање, окретање, па сам се брзо и ja прихватио посла, а прво  што сам урадио био је мали украсни котлић, потом тигањ, пепељара… сећа се наш саговорник и каже да је један казан за ракију био вредан два вола, а ко је поседовао казан то је као да данас има најсавремнији комбајн.   

       Слободан је у Пожаревац дошао са шеснаест година, где се образовао у Школи ученика у привреди и потом радиo у државној фирми паралелно обављајући делатност предака. Радњу у Пожаревцу отворио је осамдесетих година на месту где смо га и посетили: у Топличиној 16. 

        – Када сам отворио радионицу, овде је била дашчара, стовариште,  предузеће Завршни радови и много приземних кућа у домаћинским двориштима. За разлику од данас, комшијама није сметао ни дим ни куцање чекића по бакарним површинама. Напротив, радо су долазили код мене на кафу, чашицу разговора али и ракије, а један од њих, који је био посебно добродошао је почивши Пера Црнобрња, који је и у најтежим тренуцима умео да нас засмеје и забави, прича нам овај детаљ Јовановић, и то не без разлога: неким данашњим суседима који су се доселили у новосаграђене зграде,  сметају ударци дрвеним чекићем.

        – Моје радно време је од 5 до 11 сати а искрено, они који се буне су углавном млади, објашњава Крепољинац коме би било драже да је неко од њих покуцао на врата и питао да ли може да научи занат, јер за четири деценије тога у овој радњи није било.  

ДА ДРЖАВА ПОМОГНЕ ЗАНАТЛИЈАМА

         Попут деде Угрина и оца Стојана, и Слободан сада све ради ручно, осим што из ваљаоница стиже бакарни лим у таблама различитих дебљина. У радионици гледамо колико вештине и снаге треба не би ли се под вештим Крепољинчевим рукама добио жељени облик: табла се опкроји, греје и дрвеним чекићима на наковњу обликује. Сазнајемо да за један ракијски казан треба месец дана рада. 

          – Када је о потражњи реч, у последње време је велика јер су се многи ангажовали око производње воћа, самим тим и ракије. Ипак, ја нисам у могућности да испратим потребе тржишта, урадим колико могу, а више радим репарације и оправке. 

          Слободан је некада имао раднике, а равно двадесет година асистент му је била супруга Кадивка, која из здравствених разлога данас није у могућности да пружи физичку помоћ на ковачкој ватри и приликом нитовања, утовара, истовара… 

          Када је о будућности казанџијског заната реч, Слободан је песимиста, јер нових мајстора нема, а ту су и фабрике које под пресом за пар секунди штанцују оно што казанџија чекићем ради данима. Такође, фабричка табла је тежине 20 а занатлијска око 70 килограма, што сразмерно обара тржишну цену и купцу одвраћа пажњу од квалитета ручне израде. И то није једини проблем: 

           – У пензији сам десет година и ово ми је допунска делатност. Ја сам друштвено користан, а држава уместо да помогне занате који изумиру, инсистира да се плаћају све дажбине, па чак и пензијско осигурање, у чему као пензионер не видим никакву логику. На тај начин се спутава и традиција. У окружењу више нема активних  ковача, поткивача, грнчара…а само држава може да начини потезе којима би младе усмерили ка занатима по којима је Србије били позната и призната, закључује Слободан Јовановић Крепољинац. 

Влада Винкић