Пожаревац ће од 1. до 3. септембра по шездесети пут бити стециште љубитеља коњичког спорта и поштовалаца витешких вештина из Србије и света. Љубичевске коњичке игре, шест деценија стара манифестација, почива на традицији Ергеле „Љубичево“, једне од најстаријих у Србији која је настала у време владавине Обреновића.
Предраг Радовановић
Прве Игре одржане су од 4. до 6. септембра 1964. године. Био је то празник, црвено слово за народ пожаревачког краја. Град је био окићен заставама, цвећем, плакатима, паноима…
Манифестација је окупила близу 50.000 грађана, а први победник Љубичевског вишебоја био је каскадер Мирослав Буковчић, члан Коњичког клуба „Вељко Дугошевић“ коме су тада као награда припали знамење и „Златни коњ“, прелазни трофеј Игара. Ова признања су касније, замењена витешким плаштом и сабљом.
ИСКУСТВА ПАРИЗА И ЛОНДОНА
О организацији првих ЉКИ бринуо је Организациони одбор. Како је све почело и како се касније одвијало и трајало разговарали смо са јединим, данас живим чланом првог Одбора Предрагом Радовановићем, дугогодишњим уредником и директором „Реч народа“.
– Момчило Вучинић, Милан и Бранко Ивошевић, Чеда Трајковић, Миодраг Милановић Мушки, Блага Урошевић, Милорад Арсић и моја маленкост те године обављали смо одговорне функције у граду и редовно се дружили у Малом империјалу, старој и чувеној пожаревачкој кафани у којој је рођена идеја о оснивању ЉКИ. На оживотворењу те идеје није се дуго чекало, убрзо је основан Организациони одбор и свако од нас добио је задужење. Помоћ су нам пружили бројни уметници, књижевници, писци… Један од њих био је и Љубиша Јоцић из Београда, књижевник, романописац, заљубљеник у коњички спорт који је доста времена проводио на париским и лондонским хиподромима. Дао нам је многе идеје и помогао око детаља почев од изгледа униформи, па до осталог. То је био човек који је у Љубичево често долазио у чизмама и коњичкој униформи, присећа се Радовановић.
ВОЈВОДА МИЛИВОЈЕ ЖИВАНОВИЋ
Предраг Радовановић био је велики пријатељ барда српског глумишта Миливоја Живановића који је током једног периода био у немилости политичара, између осталог и његовог родног Пожаревца у коме су му живеле мајка Лепосава и сестра Милица.
Кроз ангажман на Играма, Миливоје Живановић се у живот српског позоришта вратио на велика врата.
Миливоје Живановић
– Нисмо имали дилеме у вези ангажовања Миливоја Живановића за ову манифестацију. Били смо сложни у одлуци да је он прави избор за лик војводе Игара. Бранко Ивошевић и ја посетили смо га у Београду, у Улици Чарли Чаплина 42 и саопштили му предлог, који је он са задовољством прихватио. Миливојева родна кућа у Пожаревцу налазила се иза садашње продавнице куће меса „Матијевић“, одакле је војвода, на белом коњу, требало да крене у параду. Обзиром да није био јахач, Чеда Трајковић, Мома Вучинић и ја, помогли смо му да узјаше коња. Фанфаре са Палате Морава огласиле су долазак љубичевског војводе у црној униформи која је била поклон Александра Леке Ранковића, потпредседника тадашње Југославије. На коњу белцу, у пратњи шест коњаника, Живановић је дојахао до почасне трибине. Дефиле учесника улицама града у то време много се разликовао у односу на данас. Трибина са озвучењем налазила се на почетку Табачнице, а дефиле се одвијао од хиподрома, кроз улице Лоле Рибара, Моше Пијаде, Јована Шербановића – Стари корзо, преко Немањине и назад до хиподрома. За прве Игре српски драматург, Пожаревљанин Слободан Стојановић, написао је текст који је Живановић прочитао на отварању. Реч је о патриотском, историјски обојеном тексту о Милошу Обреновићу и времену формирања Ергеле „Љубичево“, сећа се Радовановић.
Цео догађај пратиле су телевизијске екипе на челу са Драганом Никитовићем који је заједно са својим колегама три дана боравио на градском хиподрому и под шаторима се припремао за снимање и први пренос ЉКИ.
Мића Орловић је на симсу, изнад садашње продавнице „Лилић“, у центру града, током дефилеа представљао колону учесника и директно преносио овај догађај.
Са отварања једних од Игара
Како би Игре биле интересантније за посетиоце, организатори су сваке године укључивали истакнуте глумце који су на отварању манифестације говорили текстове које су специјално за ту прилику писали Слободан Стојановић и Предраг Радовановић. Било је ту и аутентичних монолога које су глумци јавно саопштавали публици.
„ТРЕНКОВИ ПАНДУРИ“
Шездесетих година праву атракцију педстављао је оркестар „Тренкови пандури“ из Славонске Пожеге, назван по Тренку, њиховом историјском вођи устанака. Овај састав је у програму ЉКИ учествовао наредних тридесетак година и увек се налазио на челу параде, иза команданта који је предавао рапорт војводи. Осим Тренкових пандура, део програма били су и чланови Рударског оркестра и трубачи Војног оркестра.
Пожаревац је као општина из времена Југославије гајио чврсте, братске везе са градовима Сињ, Сисак, Бар, Битољ и Љубљана.
– Сињска алка била је својеврсна атракција коњичког спорта. Генерал Бруно Вулетић, председник Сињске алке је у Пожаревац, заједно са својим сарадницима и бројним спортистима, долазио да би гледао Љубичевске коњичке игре. Нажалост, сви ти братски односи су са распадом Југославије, нестали, напомиње члан Организационог одбора првих ЉКИ.
НАЈБОЉИ НОВИНАРСКИ РАД БОЖА БУЛАТОВИЋА
Да би се Игре популарисале и новинари подстакли да пишу о њима, Организациони одбор осмислио је награду за најбољи новинарски рад о овој манифестацији. Први награђени на ову тему добио је Божо Булатовић, новинар Борбе, за текст са насловом „Потковица над градом“. Конкуренција је била јака, а циљ постигнут, о ЉКИ се након тога много писало и извештавало.
