2019-05-19T11:02:29+02:00 19. маја, 2019. 11:02 |

Још лете Буцини голубови

Већина његових песама су хитови народне музике непролазне вредности. Велики број певача које је Будимир Буца Јовановић извукао из анонимности постали су велика имена у свету дискографије. Довољно је поменути Бору Спужића Кваку, Шабана Шаулића, Аземину Грбић, Гвоздена Радичевића, Виду Павловић, Шекија Турковића, Рашу Павловића, Цвелета Радовановића….

Својим песмама помогао је многима да постану неко и нешто у свету народне музике, а међу њима свакако су напопуларнији: Маринко Роквић, Силвана Арменулић, Добривоје Топаловић, Лепа Лукић, Драгољуб Лазаревић, Бора Дрљача, Мехо Пузић, Зоран Калезић, Мирослав Радовановић, Недељко Билкић, Заим Имамовић, Жика Николић, Новица Неговановић…

                     Није потребно све ово набрајати да би се схватило какво је чудо од ових певача Будимир Буца Јовановић створио у свету дискографије. Он је један од ретких хармоникаша који је поред раскошног талента тако добро познавао и свет нота од првих година свог дружења са хармоником. У тај чаробни свет музичке писмености га је увео хармоникаш старије генерације Џони Гавриловић, коме је доживотно био захвалан. Иначе, хармонику је почео да свира са шест година са својим оцем, а касније је учио код Илије Спасојевића и Стевице Станковића. Тада је већ почео да полупрофесионално свира на вашарима, свадбама и другим весељима, све до 1951. године када је почео да свира на Радио Београду. Изградио је свој препознатљив стил музицирања који, преливајућом распеваном свирком чини својеврстан синфонијски начин музицирања. Његови аранжерски подухвати са необичним, али веома прикладним хармоникашким решењима учинили су га врло брзо познатим у дискографском свету. И док су се други трудили да свирају Мијиним моравским стилом, Буца Јовановић је свирао другачије, више мераклијски.

                                                                         ЈЕДИНА РАДОСТ

                         Да је музика била његов живот и једна од његових највећих радости добро су знали и осећали сви они који су имали срећу да се друже са овим музичким поетом. Потписник ових редова га је упознао у његовом стану на Бановом Брду крајем 1987. године, када му је у великој мери било нарушено здравље. И одлазак у болницу је одлагао зарад музике. Све време смо причали о музици, о певачима, фестивалима, новим песмама….

                         -Све моје песме су као голубови, излегу се у мени, после живе неки свој живот, а кад се поново врате обузме ме нека милина као љубавни занос. Тако је о својим песмама говорио Будимир Буца Јовановић последњих дана свог живота. Говорио је да су му најдражи певачи били Гвозден Радичевић, Бора Спужић Квака, Шабан Шаулић и Аземина Грбић.

                     Са младалачким одушевљењем причао је о својим новим композицијама, са сетом о срећним  временима за народну музику. Био је убеђен, на измаку те 1987. године, да народ мора  да се врати својим изворима и правој народној музици, иако је знао да то неће бити тако лако и брзо.

                      Иако нарушеног здравља, журио је да заврши нове песме за Миленка Живковића. Болест је била бржа. „Моја једина радост“  се зове песма коју је  Буца компоновао када је побегао из болнице и дошао кући да умре. Миленко Живковић је плочу завршио са другим композиторима, а ову песму је снимио у знак захвалности свом великом учитељу. Пријатељи који су му долазили у посету затицали су га како свира само једну песму „Пружи руку на растанку“ коју је својевремено компоновао за Цвелета Радовановића.

                      Није стигао да заврши много других започетих песама и да се нарадује награди на тек завршеном „Месам“-у за песму „Шта је љубав“ коју је певао Шеки Турковић. А тог децембра 1987. године је напунио тек 54. годину.

Својевремо, у разговору са Буцом забележили смо помало необичну причу о настанку његове најдраже песме „Полети, голубе мој”.

       -На једној турнеји задржали смо се у Бугарској у градићу Русе. Као и обично, пред наступ, искористио сам прилику да мало прошетам. Тако замишљен нисам ни приметио да се тик крај мојих ногу шепурио један бели голуб. Застадох и нехотице ми се оте из грла: „Полети, голубе мој”. Голуб некуд одлете, а у мени почеше да се нижу стихови.

       „Полети, голубе мој,

       однеси поздрав мојој љубљеној.

       Кажи јој да је мој живот тужан без ње,

       као теби без јата твога.“

       На следећем раскршћу поново се срећемо. Као да ме чека. Изгледа да му је пријало моје друштво, јер смо се, на платоу испред хотела, срели трећи пут. Већ сам имао комплетан текст и мелодију, па сам пожурио да то све ставим на папир. Када сам завршио песму сишао сам доле, испред хотела, да га наградим, али њега више није било. Помислио сам тада: три сусрета, нека се та песма три пута позлати. Тако је било. Касније је из „Југотона“ стигао извештај да је плоча продата у 350 000 примерака.

                                                            ПОЛЕТИ ГОЛУБЕ МОЈ

                     Будимир Буца Јовановић је рођен у селу Гунцате код Барајева 1933. године. Рано  је, са шест година почео да свира хармонику. Као композитор огласио се као двадесетогодишњак 1953. године, али без великог успеха. Свирком је одушевљавао Вулета Јевтића, Вуку Шехеровић, Велинку Гргуревић и многе друге знамените певаче тог доба, свирајући по београдским кафанама, а најчешће у чувеном народњачком састајалишту „Нови Београд“. Вуле Јевтић је често говорио да је највише волео да наступа са Буцом Јовановићем јер „хармоника у његовим рукама добија душу”.

                       Први велики успех дошао је тек након дванаест година,1965. године, приликом случајног сусрета у Радио Нишу са Гвозденом Радичевићем. Гвоздену је недостајала једна песма за плочу. Буца се ту задесио и понудио му песму „Полети, голубе мој“ која је преко ноћи снимљена, ујутру емитована на радију, а представник „Југотона“ Станојевић осетио хит и одмах објавио плочу која је прославила и композитора и певача. Онда следи успешан наступ на „Београдском сабору“ 1967. године са песмом „Ој, горо, горо зелена“, затим убедљив тријумф на путујућем фестивалу „Јесен 67″ са песмом „Отишла си без збогом да кажеш“, па „Узми све што ти живот пружа“, „Славица је њено име“ и многи други хитови.

                      После Гвоздена, на препоруку фрулаша Тихомира Пауновића одлази у Дом армије у Панчево да чује то „чудо од певача“ Бору Спужића Кваку, коме за Фестивал „Сокобања 68″ поверава песму „Дунаве плави“. Необична појава и специфична боја гласа на пречац су освојили публику и убедљиву прву награду на фестивалу. Буца Кваки нуди ексклузивни уговор и ређају се хитови „Дођи, ублажи бол срца мога“, „Пођимо у крчму стару“, „Ако драга сретнеш мајку моју“, „Незаборавна љубав“, „На растанку“…

                       Наредне 1969. Године, такође на позив свог рођака хармоникаша Верољуба Јовановића одлази да чује млађаног Шабана Шаулића. Ређају се хитови „Дајте ми утјеху“, „Због неверства једне жене“, „Ниси дошла када сам те звао“, „Био сам пијанац“, „Звао сам те сунце моје“, „Свадбе неће бити”….Тако је Буца путовао свуда, залазио у сваку биртију где су наступали млади талентовани певачи, извлачио их из кафане и од њих својим хитовима стварао популарне певаче које је публика обожавала.

                       Све остало је историја народне музике коју је на маестралан, непоновљив и препознатљив начин у доброј мери, својим хитовима и певачима, које је створио, креирао и допринео  Будимир Буца Јовановић.

                        У родним Гунцатима код Барајева, сваке године у јулу одржава се манифестација „Дани Буце Јовановића” на којој највеће звезде наше народне музике, углавном они којима је компоновао, изводе његове највеће хитове.

                       Буцини голубови и даље лете. До незаборава. Да ли је могао да пожели више?